Неки је човек запао у велике неприлике. Молио се Богу и заветовао се да ће Му принети оно што нађе на свом животном путу.
На путу којим је ходио, нађе тај човек кесу предивних ораха. Како је био гладан, седе поред чесме и поче да их разбија. Кад је појео и последњи орах, сетио се свог обећања. Мало се замислио и… Шта мислите, шта је смислио?
Љуске! Покупи све љуске, стави их у кесу и рече:
– Боже мој, ово је Твоје…
За себе је задржао плод, а Богу је дао љуске!
Увредљиво је понашање овог човека. Али, исту ствар чине многи људи. Како? Љуске свог живота нуде Богу а плод, најлепше године, дају непомјанику. Они кажу:
„Док смо млади живећемо како нам је воља, а кад остаримо бринућемо се за душу.“
А ми? Размишљамо ли и ми тако?
Тропар Св. Великомученици Марини
