Један студент је на крају предавања питао професора:
– Професоре, који је смисао живота? Студенти, који су се већ спремали да изађу, остали су да чују шта ће професор одговорити.
Затечен, професор је неко време пажљиво гледао студента питајући се да ли је то питање озбиљно или само шала. Схватио је да се студент није шалио, већ је заиста тражио одговор.
Пре него што је почео да говори, из џепа је извукао новчаник, а из њега парченце огледала не веће од једног динара, и почео причу:
– Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао огледало разбијено у безброј комадића. Био сам мали и нисам имао играчака. Узео сам парченце огледала да се играм. Одушевило ме то што и тим мајушним огледалцем могу сунчеву светлост да усмерим у нека места и углове где сунце никад није допирало, као што су тамне просторије на северној и хладној страни зграда…
Када сам одрастао, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога шта бих могао да радим у животу.
И ја сам само делић једног несазнатљивог огледала, које је немогуће упознати у свој његовој величини, сјају и лепоти, али се надам да могу унети бар мало вере, светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срца, и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно. Ако и други људи то примете и схвате, можда ће се потрудити да учине исто – унесу светло тамо где га нема.
Ето, то је за мене смисао живота. Због тога још увек чувам ово парченце огледала, јер ми је својом игром светлости показало пут.
Тропар Св. Великомученици Марини
