Дође ти цар у неку варошицу, па нареди кувару да му донесе најслађе и најгорче јело. И, брате мој, ко јаднији и жалоснији од кувара? Није шала, цар и његова наредба!
Ако не погоди, оде му глава. А откуд он да зна шта је најгорче и најслађе.
Ишао кувар сав очајан, и сваког питао за савет, али му нико ништа ваљано није знао казати, све док не срете једног мудрог старца који му рече:
- Па, човече Божји, то ти је лако! Спреми му језик, па готов посао!
Кувар тако учини. Цар се чисто у чуду нађе, јер што је сласти – у језику је, а што је зла, пакости и горчине, опет је у језику.
Зато он кувара царски обдари и похвали његову памет.
Језиком се тепа детету и говоре се најмилије речи, али се језиком и грди и псује и куне и лаже и свађа. Отуда је језик и најслађи и најгорчи.
Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 08/2008.
Тропар Св. Великомученици Марини
