“Станко је био домаћин. Први у селу. Оженио се Видом Младом. Деца, петоро је рођено. Три сина и две кћери.
Добра и часна породица. Радили су колико су сви радили у неким срећним-несрећним временима. Много, напорно и поштено. Једно по једно дете послато је у свет, на школе, на факултете. Друга празна кућа. Деце нигде нема, а посао је исти. Ишло им је преко кичме за пет, исто колико их је то срце зајахало. Људи су им рекли: ′′ Смањи Станко рад, продај ливаде и стоку, пар дана, не можеш сам, а Вида више не може. Живите ову ситницу без косе, грабуље, мужа, млекара и штале.“ Увек им одговара: ′′ Ево само Јово да заврши школу, Мира да се жени, Јанко да се запосле, Бранка да заврши факултет, Горан Свадба је направила сам. Испуцалим рукама плаћали су новембарске просторије по Београду, прве темеље кућа своје деце, подизали кровове, удавали се, удавали…. Деца су живела неке животе… а заборавили их. Остадоше сами, негде горе, на врху планине. Послали су деци сир и кајмак у аутобусе… Свака канта и кришка заливена сузама. Сви су требали да их памте… да су гори, још живи… Да су ок, да им не треба ништа осим њих… главе и осмеси, њихова љубав, позиви, писма… Ништа од њих њих петоро су приметили да је чудна слана мајчинског и оца сира… Сваку жали и посоли туга, недостајање и самоћа.
Вида је умрла једног септембарског јутра. Усред куће срце јој се сломило. Испустила је душу баш тамо где је душу дала.
Ја сам остатак Станка. Гледао је у зидове, призивао дечији грашак и радост, Видин мирис хлеба и њене топле очи. Тишина му је кидала груди. Ноћу би дуго седео на басамаку… Погледај у небо… Промовисане су слике… Само су их сломиле муке које су му упале у срце и душу.
Разболео се… Три сина и две кћери. Почели су да га премештају, са једне на друге. Свима је сметао. Снајка се посвађала са синовима око њега… Његова ћерка није могла исто… Сломили су га уживо, тако болесно… Сваки пут кад му спакују торбу за неког другог… сломили су му душа… Његов, сенф, велики… Сломили су му прсте чиме их је све подигао, кичму је завршио и домове, очи су ослепеле гледајући преко брда давно, не би ли видео лик.. бар један од њих петоро… да му дође. Из Мирине куће опет је кренуо са оном проклетом врећом. Унука Милица му је улетела у наручје, стегла га јако и почела да плаче..
.“ Не лале… немој деда…“
′′ Видимо се ускоро, зар не? Бићеш опет овде, мама, јел ‘ тако? Мама?“
Колико је брада имао на лицу, низ сваку проливену сузу… Тресла их брада, а очи… благе… плаве… мутне… Чврсто је загрлио… Нећемо видети опет једни друге. Буди добар… и не заборави свог деду.“
Гледала је његов мач, историју назад, корак који стаје, тежак, претежак…
Остаде Милица, нигде ваздуха, ни гласа… залепише дедине сузе на лицу за речи „… нећемо се више видети „… Знао је… Да ће ускоро отићи… ни једном његовом петоро деце… већ у бољи свет… где има места за њега.
Одвели су га у старачки дом… Умро је сам, болестан, отишао… Све руке и кичма издржи за децу… али срце… није издржало… Сломило се једне ноћи… у некој соби за памћење, коју су сви напустили. Последње речи… ′′ Нека само мојој деци буде добро „… Држао је сестру за руку… док је испустио душу… последња суза се котрљала на овом свету. И у њему су 10 руке, а у њему ниједна.“
Тропар Св. Великомученици Марини
