Некад давно, још док су фараони својим бојним колима сејали страх кругом земаљским , Аврам је водио своја стада брдовитим пашњацима истока .
Тако једне вечери, након што је подигао своје шаторе, спремавши се на починак, наиђе неки просјак. Аврам је, како и доличи Божјем човјеку, одмах позвао просјака на вечеру. Но, чим је јело унесено и након што су измолили захвалну молитву, просјак је почео псовати Бога .
„Не подносим Божје име“, рече просјак. “ Мрзим га. „
Аврам одмах плану жестоким гневом и истера богохулника напоље. Просјак је отишао уз псовке и проклињања. Устрчале се слуге , узнемириле се овце. Наста вика и свађа.
Касно у ноћ , након што се сва стрка завршила и све опет било на своме месту , Аврам се, уморан и силно озлојеђен, повукао на спавање. Не могавши заспати због увреде која је нанета Богу, устане, рашири руке и започе молитву. Тада зачује глас Господов :
„Кроз педесет година тај ме је човек псовао и грдио, а ја сам му сваки дан давао храну. Ниси ли га ти могао трпети током једног оброка? „
Тропар Св. Великомученици Марини
