11
сеп
2014

ШКОЛА КАО БОЛЕСТ (2 део)

Skola kao bolest 2 deo2. Математика, изгубљена шанса за радовање

Код школског детета највећу радост изазива откриће закономерности у некој друштвеној игри, кад оно њоме овлада и почне да побеђује, да скупља друштво око те игре, да налази сродне душе које интересује иста игра. Преко игре оно открива другу децу, из друге улице, развија се дружење, осваја се простор и савлађују логичке схеме које та игра подразумева. Такве игре су разне бројалице, и поскакивање по неком редоследу и правилу, и карте, и коцкице, па онда записивање потеза, рачунање поена у таблићима, домишљање имена и сродних појмова из географије, и тако редом.
Дете долази у школу приправно за такве игре. Међутим, тамо га чека дисциплина, која, без обзира на владајућу идеологију, пред њега поставља безброј захтева. С једне стране, деци се каже да су вољена и да је све што се чини намењено њиховом добру. С друге стране су прекорни погледи, оцене, љутити изрази лица, опомене, повлачење за уши, за зулуфе, избацивање из разреда и слично. Каква су заправо деца нико не зна нити се ико икад, кроз целу историју државног школства, то питао. Знало се само шта се од деце тражи. У глобалу, деца су у стању да одговоре захтевима школе и то је било довољно за све педагоге света. Требало је само још пронаћи метод како да се деци, која све могу, утуви у главу баш оно што је важно за дете, школу, за државу и друштво чија је она институција.
Математика је битна за развој детета и не сме се дозволити да остане баук детињства. Математика, као и читање и писање, треба да постане свакодневни облик дететове комуникације са људима, са временом, са простором.
Све почиње првим купањима детета, када се мати са њим мази. Она му шири ручице, па их скупља, посипа га талком, брише му сваки део тела, па му љуби поједине делове тепајући му, па га целог умотава у пелене. Онда размотава један по један део његовог тела и све то пропраћа тепањем: мамино лепо око, мамина дивна ручица, мамине ножице. То постаје основа за доживљај односа део-целина, који ће дете једном јасно уочити и уопштити. То су темељи за касније откриће скупова и подскупова.
Онда ће негде у петом месецу живота и само дете да открије руку, тај свој први „дигитрон“: прво загледа руку, уводи је у своје видно поље па је изводи из њега, онда шири прсте па их скупља, па их проверава савијајући у уста сваки прст појединачно, а онда целу шаку. Тиме оно обогаћује већ постојеће искуство о деловима и целини. Овога пута реч је о пет делова једне целине. Искуство се даље обогаћује бројањем на прсте и другим играма бројалицама, затим се оно преноси на играчке, на каменчиће, кликере, на све што детету дође до руке.
С појавом логичког мишљења, дете успева да разуме шта је то број пет. При том се не мисли на пет прстију, пет играчака, пет лоптица или колача на послужавнику, него на неко пет које може бити све то и не мора. Неко пет уопште. Кад крене у школу, дете учи да то пет може да буде и: 4+1; 3+2; 6-1 итд. Ту већ долази до првих неспоразума. Родитељ који је несигуран у успешност своје родитељске улоге или, још дубље, у себе као мушкарца (јер то углавном важи за очеве наших патријархалних породица), прво над чим стрепи, кад се већ увери да се дете родило нормално, јесте његова памет, да ли ће дете бити довољно интелигентно. Сматра се да интелигенција осигурава успех у друштву, а код великог броја људи успех се идентификује са полном улогом мушкарца. Зато кад открије да му дете не барата најуспешније бројевима, родитељ се одмах уплаши. „Пресекло ме је, докторе, кад сам видео шта све не зна тај мој мали“, рекао ми је отац једног дечака који је имао проблеме с рачунањем, а који је иначе био паметно и успешно дете.
У школи се такав проблем одмах оцењује као нерад, као тупост или се тумачи разводом родитеља, алкохолизмом у породици или неким другим непознатим разлозима због којих дете пати. Друга тумачења отежаног рачунања код деце званична школа, бар до сада, није имала. Тако малишан (то се чешће догађа дечацима) расте окружен уздасима родитеља, њиховим забринутим лицима, сумњичавим погледима и крутим физиономијама учитеља, који увек поступају „по правди“, али та правда никад није наклоњена дечаку који има проблем.
Skola kao bolest 2 deo1Кад сам прегледао оног дечака који је имао проблеме са рачунањем, утврдио сам, на пример, да он не зна називе прстију, што за децу тих година није уобичајено утврдили смо и то да је оберук што значи да му је свеједно да ли црта с лева надесно или с десна налево. Зато је број 21 читао час као 21 а час као 12. Редоследи нису били довољно утврђени у његовој глави да би тачно знао вредност броја коју му даје место у низу. Зато је увек погрешно потписивао десетице испод јединица или стотина, те је добијао погрешне резултате чим би се одмакао од скупова којима је знао да барата. Када би му се дале четири плочице и додале још три, одмах је знао да је то седам, али кад би му се рекло: „Ако узмеш три беле плочице и још три жуте, колико је то плочица?“, слика разнобојних плочица сасвим би га збунила те не би умео да изведе рачун до краја. Код њега моћ симболизације очигледно није била довољно развијена за овај узраст, а доминација коре мозга, као последњи степен развоја мозга, захваљујући којој се постиже максимална способност интеграције опажаја, још није била остварена.
У таквом случају треба поћи поново од упознавања делова и целине кроз игру тела, прстију, игру с плочицама и све ће доћи на своје место.
Једном сам позван на консултацију због девојчице Мире, ведре и сигурне у себе, која је била у свему одлична, али је из математике имала 3 или 4, и то само захваљујући својој домишљатости. Њена учитељица ми је рекла: „Она упамти све и зна шта ја хоћу, али ја видим да, у ствари, не разуме математику.“ Учитељица јој је задала да напише бројеве: 22, 124, 1015. Мира је те бројеве написала на следећи начин: 202, 10024,100015. Кад је учитељица упитала да ли је то баш тако, она се досетила, осмехнула као да се ето опет „спотакла“, и написала је бројеве како треба. „И замислите“ рекла ми је учитељица, ,,пре неки дан смо били на Авали, на излету, и ја питам децу да ли неко зна зашто се онај споменик зове Споменик Незнаном јунаку, кад мала подиже руку. Кажем да одговори, и знате шта је рекла? Па зато што је то био неки јунак који никада није ништа знао. Просто сам се запањила. Деца су се смејала.“
Skola kao bolest 2 deo2Онда сам сазнао да је девојчица пошла скоро годину дана раније у школу и да је оберука. Математичке способности деце овога узраста заснивају се на опажају, који се преноси на представни ниво и тамо разрешава. Зато, у то време, разумевање математике много зависи од јасних опажаја и интегративних моћи коре мозга да тај опажај сажму до највишег степена те тако уопште његово значење. Овај процес интеграције опажаја ишао је, у Мирином случају, нешто спорије.
Зато сваки педагошки поступак који не полази од познавања проблема детета, него од жеље да се задовоље планови и програми у школи не може да буде успешан. Код деце која имају проблема с математиком треба напустити програм и применити вежбе које реконструишу покрете и игре из детињства, које подстичу опажање, интеграцију опажања, препознавање, радовање тим успесима, као искуственим основама на којима математика тек може да се гради. Тиме се подстиче и сам развој функција коре мозга и психичких функција.
Изнео сам ова два примера детаљније како бих показао сву силину насиља које се сручује на децу већ у првом разреду основне школе због тежње да се удовољи захтевима наставних планова и програма, а не самог детета, коме треба отварати нове видике, нове путеве, ослањајући се на његову потребу за математиком која постоји као и потреба за говором.
У једном приручнику из математике за I разред, у уводном делу, под насловом Објашњење програма, стоји. „Најважније обележје овога програма је у томе што се елиминише традиционално и вештачко задржавање ученикове математичке активности у скупу природних бројева до 20… С обзиром на то да тој обради претходи обрада скуповних операција „.
„Скуповне операције“ су растеретиле децу, олакшале им учење математике и ослободиле море учења таблице множења напамет. Али то не значи да ту ствар треба проширивати толико да деци на крају буде још теже.
Зашто се плашимо тога да децу обрађујемо? Ако смо успели да их растеретимо, остаје нам више времена да их ослобађамо страха од математике, да им омогућимо да приђу том лаву, математици, да га додирну, да га чупну за брк, да му покажу да знају његове тајне дељења и множења, а не само сабирања и одузимања. Сада су ту и компјутери, па се уз њихову помоћ и на том нивоу знања могу решавати сасвим занимљиви задаци, развијати умећа и организовати игре. У том добу деца треба да открију и своју моћ над бројевима. Тиме се деца охрабрују, рађа се оптимизам без кога нема срећног детињства па дакле ни срећних људи. Тек ће то бити добра полазна основа за сложеније математичке операције које их чекају у следећој етапи развоја.
У једном уџбенику математике, после првих сјајних уводних страница, аутор поставља задатке за проверу најбољих ученика. Један гласи овако: ,,У соби, у сваком ћошку, налази се по једна мачка. Колико свака мачка види очију испред себе?“ Други задатак се односио на парове ногу. Овоме додајем и онај начин наставе математике у коме се барата сликама, као што су: колачи на тањиру, једна јабука и још једна, две крушке на једном дрвету и толико јабука а на другом…
Skola kao bolest 2 deo3Овакав метод није прикладан зато што деца током седме, па и осме године, а нека и дуже, још увек мисле у сликама или сликовитим представама. Када се детету предоче толике примамљиве слике, као што су колачи, мачке, пилићи, јабуке, онда се оне пред њим редају као у калеидоскопу и дете се поводи за свим оним што оне побуђују у његовом сећању и осећањима, што га омета да из те збрке изведе појам броја. Дете не може да све то што је за њега тако очигледно занемари и да почне да барата појмом који је иза тога. Ако је при том још и гладно јер је време ужини, онда ту, између колача и јабука, тешко може да открије број.
Други проблем су досетке. Причају о једном професору математике како је знао да пита: „Колико треба репова миша одавде до Месеца?“ Очекивани одговор је био: „Један, ако је довољно дуг.“ Сећам се и једног испитивача са Медицинског факултета који је знао да пита: „Ко пре добије карцином, возач аутобуса у Француској или његов кондуктер?“ Очекивани одговор је био: „Француски аутобуси немају кондуктере.“
Досетке су добре за забаву људи чији су појмови сасвим јасни, искуствено и животно посведочени. Са децом, која су тек учврстила неке математичке појмове или су их тек научила, те појмове треба увежбавати кроз безброј нових животних ситуација, али никако их не треба доводити у питање кроз „бесмислене“ преокрете досетки. Поред тога, научни рад није досетка. Ниједно научно дело није написано за трен, као што се домишља досетка. Тако се не бирају научни радници ни добри стручњаци, него веште шаљивџије. Томе најмање има места на испитима или у време обуке, кад се ђаци труде да овладају за њих новим појмовима.
Најзад, радозналост деце не може се подстаћи страхом и сталним доказивањем како она ипак још ништа не знају и како су још мала да се с нама мере. Деца могу да овладају скуповима бројева до 20 боље од одраслих који су оптерећени другим бригама. Зашто онда кочимо буђење њихове радозналости, њихову храброст и осећање равноправности са одраслима? Натоварити им четири рачунске радње до сто па и до хиљаду у првом разреду основне школе само зато што је рачунање до 20 постало лакше захваљујући новим методама сведочи о нашем садизму према деци. То је исто као када бисмо рикшу заменили мотором, а тегљача рикше не бисмо учинили шофером, него бисмо тражили да и даље трчи поред нас.
Skola kao bolest 2 deo4И сада се питам да ли су заиста ти програмери наставе, чији је изгледа једини циљ да „елиминишу традиционално“, помишљали да ће се мали Јован укакити на часу математике изведеном по њиховом програму. Било је друго полугодиште првог разреда. Учитељица је била строга и, зна се, и ова генерација њених ђака морала је да буде најбоља у свему. Нарочито у математици, јер то су паметна деца. Али она није као други. Она неће да допусти да је варају и неће им помагати. „Сада је писмени, последњи у овој години. Сви сте спремни. Управо сте били на одмору и нећу дозволити никоме да излази за време часа. Ни због чега“, рекла је и поделила свеске за писмени. Онда је дала задатке. Нешто је написала на табли, а нешто је издиктирала. Настала је тишина. Кад негде зашкрипи клупа, она баца свој оштар поглед проверавајући да случајно неко не преписује. Онда је осетила некакав непријатан мирис. Направила је гадљив израз лица: „Да ли и ви, децо, то осећате?“ Деца су ћутала уплашено. „Ко је то урадио, да чујем?“ Јованови суседи су гледали у њега. Дечак је заплакао загњуривши лице у руке над столом на коме је била свеска за писмени из математике. Ако се то прихвата у школи као нормално, онда је школа заиста болест међу нама.

                                                                                                Светомир Бојанин – дечији психијатар

извор: Књига ШКОЛА КАО БОЛЕСТ