Пријатељ, монах, радостан човек, испричао ми данас ову симпатичну причицу. ?
Један човек имао два сина. Потпуно различити, како то у породицама уме да буде. Један тотални песимиста, други – безгранични оптимиста.
Пред Нову годину одлучи он да их мало обрадује. Поготово тог песимисту. Купи диван електрични воз са свим могућим макетама да се ставе поред пруге.
Оптимисти није купио ништа посебно, рачуна – наћи ће већ нешто, он ионако није много захтеван. Има довољно радости и без поклона. Брине за оног стално киселог.
Идући кући пролазио је поред хиподрома.
Види на путу коњску балегу.
`Хајде баш да видим да ли је онај мали баш толики оптимиста`, помисли, па запакује суву балегу у украсни папир и понесе и њу као поклон.
Дошао кући. Позвао синове.
Да прво поклон малом песимисти. Отпакује он свој поклон. Није баш фациниран. И даље кисео.
„Па шта је сине, зар ти се не свиђа ова дивна играчка? Види шта све ту има. И возић и…“
„Јесте тата, али ако нестане струје, неће возић моћи да иде.“
„Али сине, зар не видиш да имају ту батерије? Ићи ће на батерије“
„Знам, тата, али шта кад се потроше батерије? Опет неће ићи.“
Уздахне отац. А мали оптимиста га гледа. Да отац и њему поклон.
„Отвори сине, слободно.“
Баш га занима да ли ће мали имати довољно оптимизма и кад види суву коњску балегу.
Овај отвори свој поклон и сав се озари.
„Јао тата! Дивно! Купио си ми ждребе!“
Орасположио се отац, али не може да верује да је његов син баш толики оптимиста.
„Где видиш ти, сине, ждребе. Па то је само…“
„Видим тата. Него мора да је негде отрчало. Наћи ћемо га ми.“ ?
Тропар Св. Великомученици Марини
