Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео je замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: – „Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи“? -„Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла – одговори велики жупан“. – „И ja бих желела“ – рече му Ана, загрливши га. „Молим Бога да нам се ова жеља испуни.“ Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. „Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана“ – каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. „Господе Боже, Сведржиоче, дај нам no благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и жезао старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути“ – записа Теодосије да се мољаху родитељи. „И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота“. И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем je услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да je одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут je наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим je објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао je поклоне са вешћу да je добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања je на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: „Боже, Теби хвала!“.
Новорођеном детету дадоше име Растко, које je настало од старог имена Растислав. Најмлађи син je био миљеник целе породице Немањића. „Родитељи његови имајући натприродну, безмерну љубав према њему, увек гледаху на њега, ненаситом душом, a и велможе с њима говораху како ће он бити најврснији међу браћом својом“. Теодосије нам je оставио јасне податке да je дете било лепо, весело душом и толико разумно да су сви говорили: „Ово ће дете бити неко ново знамење“.
Од самог рођења Растко Немањић je био окружен натприродном љубављу родитеља. Када je навршио петнаест година добио je део државе да живи с велможама и забавља се с младићима. Зачудо, Растка то све није много занимало, пa je највише времена проводио у читању „божанствених, светих књига“. Од ране младости, Растко je испољавао велику љубав за богослужење и пост и клонуо се „празног зановетања и неумесног смеха“. Растко je мрзео бурне, непристојне и штетне песме тога доба, које су биле омиљење у лову и при пијанкама велможа. Желео je „да избегне свет и да се одвоји од свих“. Његови родитељи, напротив, желели су да влада земљама и да се раскошно ожени.
Када je седамнаестогодишњи Растко једног дана дошао у посету својим родитељима, који су му све упорније предлагали женидбу, на двору je затекао монахе из Свете Горе. Највише гa je очарао један руски калуђер који му je детаљно описао живот у светогорским манастирима и испосничким ћелијама. Растко je већ тада одлучио да напусти световни живот и крене са овим калуђером на далеки пут. Рекавши оцу да иде у лов на јелене, Растко се опростио од двора.
Следећег дана двор je сазнао за његово бекство. Избезумљени отац посла потеру и једном од својих војвода, пo бележењу Теодосија, рече: „Знаш колики je бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити. Зато, љубазни, ако си икад примио какво добро од нас – сада je време да љубав покажеш. Ако се пожуриш да стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ja ћу ти их дати, друже.“
Потера, међутим, није успела да врати Растка у домовину. Војвода гa јe пронашао у Русику, који je припадао руском манастиру Свети Пантелејмон. Срећан што je стигао са потером на време, војвода и његови пратиоци проведоше лепо вече у друштву Растковом и руских монаха, уз песму и богату гозбу. Уморни од пута и опијени гостопримством, Немањини изасланици поспаше у цркви, на свеноћном бденију (служби).
„Тада, у ноћи, уплашен да га силом не врате, Растко Немањић зажеле да сместа прими монашку ризу. У тврдој кули манастирског утврђења Пантелејмона, најстарији монах те братије, постриже му златну и дугу, младићку косу и одену га у монашко одело. Место светског и поносног имена Растислава, на монашењу му даде име библијско: Сава. Обоје су плакали кад се обред замонашења у ноћи и тишини свршавао“, пише у својој књизи Свети Сава, Милош Црњански.
Чувши за ово, српски војници, очајни, насрнуше на монахе. Тек je Сава успео да спречи крвопролиће. Бацио je пред војводу своју одсечену косу и поручио оцу „да je уверен да ће овде у Светој Гори дочекати и видети господина оца својега и насладити се свете и часне старости његове и наситити слатке и вечите љубави његове“.
Сава се није дуго задржао у манастиру Пантелејмону. Кренуо je пo Светој Гори Атонској да упозна и друге манастире и испосничке ћелије у којима су боравили монаси. Давнашња жеља му je била да се и сам преда аскетском животу у некој од светогорских испосница на литицама изнад мора. „Пребивао je дуго међу тим истинским монасима што живљаху на камењу морском, као птице угнездивши се, кишом и ветром тучени, сунцем и знојем паљени, и зимом и мразом мрзнути.“