Сведочећи достојанство Христовог следбеника и охрабрујући младе ученике призренске богословије, у ситуацији у којој је вера у Васкрслог била на великој проби, тадашњи епископ рашко – призренски г. Павле изговара заиста надахнуте речи. После тих речи, сумња, очајање и наравно, слабост услед недостатка животног искуства, као да исчезавају из срца ових младих људи, будућих свештенослужитеља. Околности тога момента су биле такве да је зграда богословије била окружена разулареном руљом Шиптара.
Уплашивши се, ти млади момци, ђаци богословије, помишљају да утекну из зграде, да оду својим кућама. Далековидост њиховог духовника и наставника, а будућег патријарха, учинила је да ова уплашена деца, у року од пар минута, постану неустрашиви браниоци своје школе, свога достојанства и свога хришћанског имена.
“Како ће српски народ гледати на нас ако кукавички побегнемо одавде? Ово садашње стање је за нас једно кушање, прави животни испит. Ако га не положимо, бићемо с правом презрени од генрација после нас, које ће нас помињати као кукавице. Тако би се та љага Призренске богословије памтила докле буде и српског народа. С друге стране, ако останемо овде, у овим приликама, бићемо помињани у народу као они који су храбро издржали оно што многи и не би могли … Ви не можете сада отићи из Богословије, можете само побећи. Ето, ја вам рекох и душу своју спасох.“
Призренска богословија је, захваљујући достојанственој беседи тадашњег владике Павла, као и храбром држању њених полазника, била једина школа на територији Косова и Метохије која није прекидала наставу тих тешких мучних и опасних дана, који су се, нажалост, и у долазеће дане, продужили али веру и љубав српског народа у Христа и према Христу, угасили нису.
( Текст је преузет из књиге “ДУХОВНИ ДАРОДАВЦИ ПРИЗРЕНСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ“, чији је аутор Његово Преосвештенство, Епископ бихаћко – петровачки Атанасије Ракита)