Та ноћ у Хитној служби била је веома напорна. Пацијенти су се само смењивали. У паузама, љекар је обилазио пацијенте који су лежали у амбулантама. Усред ноћи, позваше га поново на пријемно одјељење. Међу пристиглим пацијентима био је један бескућник. Лежао је на носилима, покривен чаршавом. Љекар погледа прљавог бескућника, подиже чаршав и, осјетивши несносан смрад, брзо се одмаче. Након што је примио остале болеснике, он се наслони на софу и паде у сан. У сну је угледао свјетлост, и та свјетлост га је натјерала да почне да се моли за спас своје душе. Из свјетлости се зачуо пријатан, лијеп глас: „Молиш ме да те спасим, а ти мене ниси хтио спасити.“ Сљедећег јутра, прије визите, синуло му је: „Синоћ нисам помогао бескућнику, био је то Господ!“
За мање од секунде створио се на пријемном одјељењу. „Гдје је? Гдје је онај бескућник којег су синоћ довели?“ –„Умро је“.
Ћутке се попео у ординацију и, пришавши столу, нашао папир на ком је писало: „Да, то сам био Ја“. У тренутку му је пред очима прошао цијели његов живот. Скинуо је мантил. Више га нико никада није видио у болници.
Уочи Божића 2018. године у Хидикусу у Сјеверној Осетији упокојио се јеромонах Јосиф, доктор медицинских наука. Био је потпуни бесребреник, молитвеник и испосник.
У Иљинском храму, гдје је служио, пред крај литургије пред храмом би се стварао ред бескућника. Стајали су и чекали. Онда би изашао отац Јосиф, дијелећи свима новац, и лица бескућника озаривала би се радошћу и љубављу. Послије упокојења, тај блажени осмијех појавио се и на његовом лицу.
Истинита прича коју вам доносимо из богоносне Русије. Како су величанствена дјела твоја Господе!
Тропар Св. Великомученици Марини
