Било је то у сред зиме кад мраз штипа, стеже, гребе. Меди су се смрзле ноге јер му беше кратко ћебе. „Купио бих дуже ћебе!“, стави оглас покрај пута, већ у поноћ са понудом дошла му је лија жута.
Нудила му ћебе боље, врло скупо, ал’ на рате, јесте да је дуго ћебе, ал’ су дуге и камате. Само, медо, ти потпиши, млад си, здрав си, све ћеш моћи! Ал’ зна медо да јутро је паметније од поноћи.
„Три пут мери – једном сеци“ – дошло је на памет меци, – не зна ноћ шта носи дан, да за ћебе не дам стан! Потражићу бољег друга од лије и тол’ког дуга.
Јазавац га позва затим да у селу врше крађе, осим хране ту и ћебе може добро да се нађе. Јесте мало непоштено, па савест због тога пати, ал’ се брзо реши проблем. Нико за то неће знати!
„Радије бих поштен био“ – уздахнуо наш је меда, ,,ал’ времена сад су лоша. Зими посла нико не да!
Осим тога учила ме моја мудра, мила мати: Нема ништа сакривено што се неће једном знати!“
Скинуо је меда оглас, ставља други ведрог лика. Написао крупна слова:
„Тражим мудрог саветника!“
Јавила се стара сова, натакнула наочари, размислила затим добро о мединој важној ствари:
„Пара нема, пос’о стоји, мраз за ноге штипа, гребе… А ти се протегни, медо, кол’ко ти је дуго ћебе!
Посла нема јер га бираш! Са северцем што не свираш? Чисти шапом снег са стаза – није добро бити маза! И спавање мало скрати, па ћеш буџет радовати!“
Скупио се мало меда. Скроман живот – права срећа! Без дугова и без крађе грејаће се до пролећа!
Теглу меда сови даде, поштено је зарадила, јер је савет сладак души, нашем меди подарила.
Тропар Св. Великомученици Марини
