Дошао код Старца духовника један млади човек, који је желео да га Старац подучи и да му да неки духовни савет.
Уместо да слуша, младић је непрекидно говорио о сопственом схватању вере и живота.
После неког времена Старац је донео чај. Сипао је чај госту, али и кад се шоља напунила; није престао да сипа.
Младић, не издржа, него плану и рече:
– Зар не видите да је шоља препуна и да се чај пресипа. Ова шоља није буре, у њу не може више да стане ни кап чаја.
– Тачно тако – одговори Старац и престаде да сипа чај.
– Исто као што је ова шоља препуњена и ти си препуњен сопственим идејама и погледима на свет и живот. Како можеш од мене да очекујеш да те подучим духовности, ако ми не пружиш празну шољу.
Са каквом шољом пролазимо кроз живот?
Преливамо ли се од сопствених обмана које зовемо осећањем за правду;
или смо спремни да чујемо, учимо, проширимо и обогатимо видике?
Тропар Св. Великомученици Марини
