Да би се причестили, треба да се припремимо. И телесно и духовно. Многи мисле, довољно је постити недељу дана, и причестити се. За сједињење са Господом кроз Свето Причешће треба много више. Телесни пост је неопходан као најбоље средство да барем у тим данима поста и душа наша „пости“. Морамо се уздржавати свакога греха и свакога зла у мислима, речима и делима, а затим се искрено покајати за учињене грехе и исповедити се. Без ове духовне припреме, на основу телесног поста од „недељу дана“, (или било колико) нико не би требао да приступа Светом Причешћу.
А када се причешћивати? Ни најумнији Хришћанин не може сам себи да пропише типик (правило) када и колико често треба да се причешћује. Без духовника, духовног оца, није могуће безбедно проћи пут спасења и стићи назначењу – сједињењу с Богом или обожењу.
Пошто човек може имати само једног телесног оца, тако може имати и само једног духовног оца коме ће се поверити и предати на духовно старање и руковођење. Без њега ни један духовни (чак ни животни) проблем не можемо и не смемо решавати. Ако постоји здрав духовни однос између духовног оца и духовног чеда, онда је духовник тај (и једино он) који је властан и надлежан да процени према нашем духовном стању, ревности и труду, када и како често можемо и смемо да се причешћујемо, као и то како смо дужни за Причешће да се припремимо, било у посту или ван поста.
А како наћи духовног оца, и ко то може да буде? Духовник може да буде искусан и ревносан свештеник или монах. Исто као када у телесној болести тражимо правог лекара, специјалисту за нашу болест, па се распитујемо код рођака и пријатеља за најбољег, тако је и са проналажењем духовника. Распитајмо се код оних који су искуснији од нас у духовном животу, и проценимо, када ступимо у однос са неким од препоручених, да ли такав може да нам буде вођа ка Царству Небеском.
А када изаберемо духовника онда треба да испунимо три ствари: 1. Морамо имати пуно поверење у њега. 2. Морамо бити отворени и искрени према њему. 3. Морамо имати пуну и апсолутну послушност према њему.
Стога, у великој су заблуди и ходе клизавим путем сви они који на основу једног разговора, или предавања „да се треба што чешће причешћивати“ и да је то исправно „по Светим Оцима“ итд., узимају слободу да сами себи одређују рокове причешћивања, да се угледају на друге, па масовно иду на Причешће „сваке недеље“ (или чак сваке Литургије), независно од припреме за ту најсветију Тајну, на сметње које евентуално код њега постоје за Свето Причешће.
Такви сами ходе путем спасења, без вође и без духовника, те раније или касније, падају у разноврсне заблуде или прелести (како се то стручно назива), јер им Свето Причешће не бива „на исцељење душе и тела“, него „на суд и на осуду“.