Слобода избора не постоји уколико не постоји „дрво познања добра и зла“. Појам слободе је често индивидуално детерминисан, овде ћу се држати слободе коју је дефинисао утамничени апостол:“ Руке су моје везане али је срце моје слободно“. Све нам је слободно али нам све није на корист, буди пун љубави и чини шта желиш , су поуке које дају јасну одредницу да су за слободу спремне само зреле личности.
Писмо говори да је потребно да саблазни дођу, последица саблазни је криза, последица кризе је коначан суд. На питање студената професору, како да сазнају шта се заиста налази у човеку , професор им је одговорио :“ Када пресечете поморанџу на два дела и извршите притисак руком на једну половину, шта исцури?“ Студенти одговорише:“ Сок од поморанџе“. Професор закључи: “ Кад извршите притисак на човека, из њега изађе само оно што се у њему налази“.
Често у свађи са девојком/женом ,пријатељем, можемо чути, избацио си све оно најгоре у мени, једини логичан одоговор у виду питања је, а зашто то најогре у теби постоји?!
У кризним ситуацијама из доброг човека излази доброта, из поквареног злоба, али то свакако не значи да треба закопати извор саблазни тј. притиска, као што су Бушмани флашу кокаколе.
Без бола нема напретка, без падова нема искуства. Целокупан Хришћански живот подразумева један процес сазревања који нема крај, где снага наше личности надвладава нашу палу природу, да би тело ојачало потребан је тренинг, да би личност ојачала потребне су саблазни и кризе. Лако је бити поштен кад немаш прилику да украдеш али то поштење и нема неку вредност, као што је нема ни хармонија у заједници Бушмана без чинилаца који је нарушавају.
Флаша је код њих донела кризу а криза је на површину донела све негативне емоције, није ствар у уклањању флаше већ у контроли сопственог ега.
Два монаха су цео живот провела заједно и никада се нису посвађали.Једног дана се договорише да се посвађају. Имали су комад хлеба и одлучише да се посвађају због њега.Ставише га на сто и први рече, овај хлеб је сав мој! Други монах узе хлеб, стави испред првог и рече:“ Узми га брате, твој је „.
Евидентно да им живот није прошао узалуд, да су све предходне године радили на себи , его, похлепа, љубомора у овом случају нису узела маха, свесно су те емоције преобразили у љубав и одрицање. Једнакост не постоји, нису исти анђели на небу па неће бити ни људи на земљи, темељ тежње ка једнакости је завист, ако неко има флашу кокаколе а ти не, радуј се због тога, не отимај…
Народ са наших простора најчешће подсећа на Бушмане, у слози смо тек кад ништа немамо, да цркне комшијина и моја крава…ови Бушмани бар гаће имају, ми ћемо и без тога остати.
Родитељи често штите своју децу од негативних утицаја средине, тако што деца немају никакав контакт са негативним, деца одрасту , изађу на улицу и неспремни су за живот и све изазове са којима се сусрећу.
Умировљени епископ Атанасије, стајавши поред фонтане , извадио је бомбоне и понудио децу. Деца у трку кренуше према њему а он их запљусну хладном водом. Многи су помислили да је човек психопата, не увиђајући једну васпитну димензију тога. У будућности ће им неко тако у длану понудити дрогу, свако то дете неће потрчати за тим, прво ће стати и поразмислити одакле вреба „хладан шамар“ . Није поента да закопамо „дрво познања добра и зла“ ,циљ је да децу научимо да размишљају својом главом, да имају критички поглед на себе и свет око себе, да нам деца буду филтери а не сунђери.
Ако дете има такво васпитање, слободно му дозволите да гледа Гранд и Великог Брата, исфилтрираће оно лоше, научиће поуку, ојачаће.
Дејан Бићанић
Тропар Св. Великомученици Марини
