Недељом после литургије, кад се верни народ разиђе, останем у цркви да обришем иконе, поспремим олтар, допуним кандила и обиђем свеће.
Ништа ја не бих успевао да нема мог малог помоћника, моје Сузе. Ми тако добро сарађујемо и заједничким снагама чувамо наш лепи сеоски храм. Једне недеље Суза ми је била тужна и потиштена:
„Ко ми те растужио, Сузо?“.
„Оче, Станиславе“ – рекла је као да је све време чекала да питам шта није у реду.
„Ја мислим да Бог више воли моју другарицу Дацу него мене.“ оборивши сетне окице.
„’Ајде, реци ми молим те, како си дошла до таквог закључка?“
„Видите оче, Даца је тек сада, у четвртом разреду, почела да пости, њени родитељи нису у вери и не долазе у цркву, она чак и нема молитвеник. Па ипак, од када је кренула на веронауку Даца има боље оцене од мене, играће одбојку на такмичењу за школу и прошле недеље је написала најлепши састав у одељењу.
А ја, ето, постим од седме године, исповедам се и цела моја породица долази у цркву, зар не би требало да Бог мени даје бар колико и њој? Зато мислим да више воли Дацу него мене.“
„Не тужи Сузо него ходи да ти причам о мом Добривоју!
Пре много година, кум ми је за рођендан поклонио једно штене. Псић је био миран и добар, те му наденусмо име Добривоје.
Направили му удобну кућицу у дворишту и једно другом пружали много љубави; временом је Добривоје ушао из дворишта у кућу, из куће у собу, а из собе у фотељу. Изједначио се Добри са свим укућанима као прави члан породице, а ми смо га толико волели па смо му угађали.
Мој Добри данас има дванаест година и, што од старости што од лености, он по цео дан спава, наврати до кухиње тек кад је гладан и једино што уме је да легне и чека да се чешка.
А видиш драга Сузо, има пуно напуштених паса који ме за кору хлеба прате и весело машу репићима, само га помилујеш, а он као највернији пратилац иде уз тебе и благодари. Мој комшија једне године у лову нашао гладног и уплашеног пса, сажаливши се нахранио јадничка у нади да ће бар преживети; а онда је из густе шуме истрчао вук и напао га, таман кад се сироти човек молио Богу у смртном страху, исти онај слабашан пас скочио је на вука.
Комшија добио на времену те утекао а пса никада више није видео, толика је њихова захвалност.
Па тако је и с нама, Сузо, зато што нам добри Бог непрестано дарује милост и доброту ми се улењимо и заборавимо да му заблагодаримо, тужимо се на друге и од те охолости бивамо заслепљени за сва добра која су нам дата. Твоја другарица је почела да спознаје помоћ и заштиту Свевишњег и на томе му је захвална, угледај се на њу, Сузо, и благодари Богу! А Он нас све подједнако воли, баш као што ја волим мог Добривоја и више, неупоредиво више!“
„Идем оче Станиславе да обришем ову икону…“ оде мала Суза до иконе Господа Исуса Христа и потајно, кришом, обриса росицу из ока, целивајући икону, благодарећи Богу.
Тропар Св. Великомученици Марини
