Када сам завршио Московску Духовну семинарију и дошло је време да се женим и да размишљам о будућој парохији, – одлазио сам код свог свештеника у село. Мени се јако допадала та породица и сада ми се свиђа, као и тај свештеник који тамо служи до дан данас. Његова матушка (попадија, супруга свештеника прим. прев.) је врло смирена и кротка, и увек слуша свештеника, код ње је увек све чисто, увек скувано, она пева у цркви, и дели терет служења заједно са свештеником. Подиже и васпита четворо деце. Ето таква једна предивна породица.
Тада сам пришао свештенику и питам га: „Оче, а где сте Ви нашли себи такву матушку?“
Он одговара: „Ја је нисам тражио „.
Ја питам: „Како нисте тражили?“
Он одговара: „Ја сам њу од Бога измолио „.
Ја опет питам: „Оче, а како сте то њу од Бога измолили?“ -
„Ето тако, – одговара, – када сам посећивао храм – увек сам се молио: „Господе, пошаљи ми такву матушку, да буде помало нема, помало глува и помало слепа „…
И Господ ми је послао такву матушку! Ја нешто урадим погрешно – она се прави да ништа није приметила. Ја јој неки пут одсечно нешто кажем – а она се прави да ништа није чула. Ја јој приговарам – а она одговара: „Опрости ми оче! Исправићу се. Сад ће све да буде“. А потом, свештеник ми прича: „Без обзира што ја понекад врло раздражен долазим из парохије, ја никад немам разлог да се са њом посвађам! Ето, нас двоје смо проживели 30 година и ниједном се нисмо посвађали. Зато што матушка покрива све својом мудрошћу, а ја се од ње учим „. Сматрам да је вероватно то најважније да у породици будемо сви помало слепи, помало глуви помало неми како би смо лакше волели једно друго. А љубав помаже да се сачува мир, хармонија, и ето среће.
И тада ће свака породица бити дуготрајна, срећна а ја бих рекао – вечна.
Протојереј Алексије Ладигин.
Тропар Св. Великомученици Марини
