Јул две хиљаде двадесете, западна Европа, Аустрија, Беч.
Дошао да купим аутомобил за наш манастир.
Небо мутно, ниско, сиво, киша и спарина,
људима отекле очи од влаге и страха,
вирус, зараза, корона, од панике венац, круна.

Кроз град пролазе велики модерни трамваји,
на свакоме од њих, са чела, на горњем кровном делу,
са једне стране, застава поносне аустријске нације,
а шарена са друге, у свим бојама дуге.
Тако да у срећну и радосну, глобалну будућност,
путују сви заједно, и аустријанци и хомосексуалци.

На улицама, за канабис аутомати као банкомати,
брза утеха, латиницом пише – Легал марихуана.
Чујем неке из Београда како се довикују,
е брате, види – вутра аутоматик!
Убациш један евро и све је као у рају.

Од све те силне радости, морам у тоалет,
тамо на улазу седи хигијеничар, жена из Србије,
причамо српски у сред јавног нужника бечког.
У следећем тренутку, улеће право мршави момчић,
унезверен, презнојен, задихан, цакле му се зенице,
трже се мало кад ме је видео, мантија, брада…
али нема више времена и снаге још мене да чека,
вади, ту у клозету, пакетић и шприц, и заврће рукав.

Надомак Граца, за половна возила два ауто плаца,
тражимо, гледамо, идемо од кола до кола,
улазимо у једна, палимо и возимо у круг.
У то дотрчава онижи и спечени службеник,
виче, пени и млатара рукама – никс, никс, најн,
ко вам је, до врага, дозволио да га покренете?!
Напет, изнервиран, са наочарима зелени металик,
млатара и даље, не може да се смири,
у погледу му видиш психоделик, изгубљени лик.

Одлазимо да платимо у другом делу плаца.
За пултом, истетовирани човек и девојка с тетоважом,
на њему читава галерија змајева, трња и демона,
а са њених леђа, између бретела, Џокер се кези..
Узимају новац са веома финим и културним осмехом,
данке шен, бите шен, ауфидерзен.

А на оближњој катедрали, Исус у природној величини,
раширио одору, отворио груди, срце му се види,
гледају га само деца и голубови, са улица бечких.
Исусе, коме шириш груди, показујеш срце,
срце у трновом венцу, крв из њега капље?
Да ли неко, Исусе, са улице ове бечке,
подигне понекад свој поглед горе ка Теби,
или само тако стојиш тамо, невиђен и сам?

Сутрадан идемо у огромни шопинг центар шарени,
цркве и храмови празни, практично већ затворени,
али зато у великим мега маркетима сјајним,
постмодерним храмовима, где се људи богу евру моле,
од народа врви, сви срећни, насмејани и накуповани.

Испред нас одједном, из гужве се издвојише
два младића, готово дечака, беле мајице и бермуде црне,
подшишани свеже стилски, напред гелом зачешљали косу,
танки и високи, лепи плавооки, држе се за руке нежно.
Дирљиво и мило, један другом шапућу, са љубављу, нешто,
блистају од задовољства, што их посматра град цео,
заиста је у Бечу рај, само се не види да л је црн или бео.

А на оној цркви, негде у том Бечу, у царској Виени,
Исус и даље сам стоји, види му се у грудима срце,
не гледају га више ни деца, голубови одлетели давно.
Али Исус још увек стрпљиво чека, и гледа да види
да ли ће неко да подигне главу или можда руку са три прста,
но, асфалт и земља постали су слађи од неба и крста.

Следећег јутра, нашем боравку у Бечу, дошао је крај,
купио сам ветровку, улошке од коже, ауто и маказе мале.
Стављам кључ у браву од наших нових, а половних кола,
укуцавам на екрану дестинацију, пуштам навигацију,
и крећем, а говоре ми – где ћеш, у Европи је рај?!

А ја, шта да им кажем, мислим, боље је да ћутим,
убацујем у прву брзину и пуштам да ме ауто носи.
Нека ме понесе полако, нека ме однесе далеко,
тамо где је моја црква, тамо где су моја звона,
тамо где је мој манастир, тамо где је моја спона,
спона између земље и неба, човека и Бога,
тамо где је Православље, Србија, Света Ортодоксија,
корен, преци, ћирилица, мир и радост срца мога.