Све чешће и чешће у Цркву долазе људи који траже помоћ против „урока“, „гатки“ и „ђаволских напада“. Несугласице у породици, изненадне болести, несхватљиве појаве у становима и остали, слични догађаји, чине да савремени људи страхују за свој живот, да страдају због губитка животне среће. Прелазећи праг православног храма, они питају свештеника: „Шта да учиним? Како да скинем враџбину? Како да се заштитим од врачара? Како да вратим телесно здравље и породичну срећу?“
УВОД
Почетак XXI века. Иако ово још увек није Свршетак света, све се очигледније пројављују апокалиптичке карактеристике нашег времена.
“И збачена би аждаја, велика, стара змија, која се зове ђаво (клеветник) и сатана (противник), која заводи сву васељену и збачена би на земљу и с њом бише збачени анђели њезини… Тешко житељима земље… јер сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има (Откр. 12; 9- 12).“
Затим ће житељима земље бити још теже – када ђаво сву своју силу преда човеку – антихристу. Сада су присутне ђаволске слуге – врачари, магови, гатари, хироманти, теософи, кабалисти, антропософи, спиритисти, медијуми, јогини, Рерихови следбеници, биоенергетичари, шамани и остали, и остали, којима нема броја – сви они журе да припреме тло за великог лажног пророка и чаробњака, којем ће људи морати да се клањају као богу.
Управо се из тог разлога међу обезбоженим човечанством појавила светска пропаганда екуменизма(*1), „свеопште вере“, у којој ће се сјединити и објединити све постојеће религије – са циљем да се оствари мешање(*2) и изједначавање појма добра и зла, истине и лажи. Сада, у нашем времену, ова религија се ствара и она ће, очигледно, у блиској будућности постати обавезна за све.
Мешање појмова добра и зла ствара живот без уверења. Живот без уверења, према дијагнози познатог психолога и философа К. Г. Јунга, са своје стране узрокује шизофренију или, говорећи језиком Православља, опседнутост, обузетост или ђавоиманост.
Паралелно са екуменизмом, подједнако наметљиво се пропагира и окултизам, „наука“ која човека повезује са сатаном и посредством којим човек добија моћ да утиче на материјални свет и на душе других људи.
Према томе, екуменизам и окултизам су оне две силе које припремају човечанство да прихвати антихриста.
„Враџбина“
Све чешће и чешће у Цркву долазе људи који траже помоћ против „урока“, „гатки“ и „ђаволских напада“. Несугласице у породици, изненадне болести, несхватљиве појаве у становима и остали, слични догађаји, чине да савремени људи страхују за свој живот, да страдају због губитка животне среће. Прелазећи праг православног храма, они питају свештеника: „Шта да учиним? Како да скинем враџбину? Како да се заштитим од врачара? Како да вратим телесно здравље и породичну срећу?“
Пре него што одговоримо на ова узнемирујућа питања људи, који су на овај или онај начин дошли у контакт са страшном демонском силом, потрудимо се да схватимо и одредимо њихову животну ситуацију.
Зашто се управо њима, њиховим пријатељима или рођацима догодила таква несрећа?
На основу моје пастирске праксе, дужан сам да сасвим одређено кажем: утицају магије и, уопштено, ђавоиманости, може бити подвргнут сваки човек, а у посебним случајевима чак и свештено лице, уколико то Господ допусти… Међутим, у савременој Русији су овим утицајима, као по правилу, изложени крштени, али нецрквени људи. Шта то значи?
Као прво, то су људи који за себе сматрају да „верују у души“. Неки од њих на тој основи не виде потребу за Црквом. „Зашто да идемо у цркву“, питају се они. „Најважније је да нам Бог буде у души!“ Међутим, далеко је више оних што, одлазећи повремено у храм Божији, упаливши свећу и помоливши се кратко пред иконом за своје овоземаљске проблеме, сматрају да „одлазе у цркву“. Такво је њихово надмено мишљење, засновано на фактичкој одвојености њиховог живота од Цркве Христове, од реалне Цркве коју је створио наш Господ Исус Христос и коју су утврдили Његови апостоли, замењујући је оном „црквом“ која постоји у њиховој уобразиљи.
Шта они траже у храму Божијем? Често ни они сами не могу разумно да одговоре на ово, тако сложено питање. „Да би било добро“, простодушно ће рећи (или помислити) неки од њих. Они су, на неки начин, у праву када то кажу. Наша душа је, према речима једног од древних учитеља Цркве, „по својој природи хришћанка“. Она несвесно чезне за благодаћу, чезне за својим Створитељем, осећајући да нико други не може да је заштити „у тешком животном тренутку“.
Таква је прва и најраспрострањенија категорија људи који су најчешће изложени „враџбинама“.
Другу категорију чине људи који су хришћанству приступили у зрелим годинама или, тачније, они међу њима који су, одрекавши се атеизма, нажалост били привучени источном мистиком или окултизмом. Њихова духовна полуписменост страшнија је од духовне неписмености људи који припадају категорији коју смо претходно описали. Међу овим људима који обично припадају класи интелектуалаца, чести су случајеви прикривене ђавоиманости: њима се (на почетку преобраћања) откривају сви могући „дарови“, „просветљења“, „виђења Христа“, Мајке Божије или анђела. При том се догађа да им, са сваким новим „виђењем“, јача осећање сопствене важности. Међутим, можемо бити апсолутно сигурни у то да њихови контакти са духовним светом нису контакти са Богом, него са демонима(*3). Ова увереност заснива се на познавању и виђењу оне провалије греха у коју је погружено савремено човечанство.
Они у цркву ступају тек након што су проживели неку личну драму или породичну трагедију или, пак, након што су се непосредно сусрели са пројавом демонских сила у човеку. Приступају цркви, и увек постављау једно исто питање: шта им се догодило? Ко је на њих бацио „чини?“ Како сада да се заштите од ове враџбине?
За трећу категорију, за крштене, али не и црквене људе, везује се она група верујућих због којих посебно болује душа сваког пастира. Говорим о неким сталним парохијанима наших храмова. Они посећују сва недељна и празнична богослужења, понекад долазе и радним данима, знају када треба да се поклоне са крсним знамењем а када не, знају како да се, према установљеном поретку, поклоне пред иконом, како да приступе свештенику ради благослова, итд. Они се чак придржавају и постова. Једном речју, све знају и све умеју, све поштују, али… не труде се да у Цркви задобију Дух Христов, јер се плаше да додирну дубину своје душе. Њима се чини да је спољашње испуњавање неких црквених правила довољно да би оправдали своју духовну лењост, страх од ношења животног крста и страх пред неопходношћу да мењају своје принципе и навике.
Могли бисмо да набројимо још многе групе људи који су крштени у Православној Цркви, али који јој уистину не припадају. За све сличне људе постоји, међутим, једно, већ познато одређење, а то је: нецрквени дух, у којем не постоји стремљење ка целовитој љубави према Богу, као што не постоји ни целовита послушност Његовој светој, саборној и апостолској Цркви.
Можда би се овакав захтев (за целовитом љубављу према Богу и целовитом послушношћу Цркви) некоме могао учинити као претеран. „Оче, ми нисмо свеци“, увређено ће рећи неки. Међутим, заповест Божија управо то и захтева од нас: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим… (Мт. 22; 37), а не „половично љуби“, „љуби са три четвртине“, него управо – љуби свим срцем. Ми се, будући слаби, плашимо тога: нама је лакше да будемо млаки, због чега и не достижемо светост.
Управо ово одсуство црквеног духа и представља узрок вишегодишње и укорењене непокајаности срца. Сразмерно томе, колико се у њему умножава непокајање због грехова, човек се све више и више удаљује од Божије благодати, која заправо и јесте једина заштита од демонског утицаја.
И мада људи свештенику приступају с питањем како да се они и њихови ближњи заштите од магијских утицаја и пре него што почну да лају и да се ваљају по поду са пеном на устима, код њих већ постоји и већ је припремљено много основа за ђавоиманост, за обузетост демонима.
(*1) Ова реч има неколико значења, али је у датом контексту значење само једно: мешавина свих религија света.
(*2) Вавилон (град-блудница) у преводу са јеврејског значи “мешавина, мешање“.
(*3) Могуће је да нису сви читаоци упознати са појмом „прелест“. Он води порекло од речи „лест“ („лаж“) и означава демонску обману. О томе је много написано код Св. Отаца, али, да не бих наводио дугачке цитате, објаснићу својим речима. Приступајући хришћанским подвизима (на пример, када почне да се моли више него раније), човек, према гордости која нам је свима својствена, може да помисли да се већ приближава светости… У одређеној етапи, демони почињу да га збуњују разним лажним “јављањима“. Ово је већ прелест, прикривена форма обузетости.