„Седи право!“ – Корист од бављења спортом. – Штетност професионалног спорта. – Како је Милицина мама научила да седи право. – Како држање утиче на здравље. – Положај тела везан је за душевно стање. – Шта значи „увек бити пред лицем Божијим“. – Када су душа и тело у међусобној хармонији. -Како долази до несклада међу њима. – Какву нам корист доноси хришћански пост.
– Милице, седи право, молим те, – зачу се мамин глас. Седећи за писаћим столом, девојчица се махинално исправи. Мама је ређала у ормар постељину и дечије рубље. После извесног времена погледала је у правцу кћерке: девојчица је опет седела погурено. Лева рука, ослоњена лактом о сто, придржавала је безвољно опуштену главу.
– Милице…, – поново је опомену мама.
– Молим, мама?
– Подигни главу на тренутак. Чиме се то бавиш?
– Водим дневник. Пишем шта ми се све јуче догодило.
– Баш добро. Само, превише си се занела и седиш погурено. Пази како седиш, молим те. Када завршиш са писањем, дођи, молим те, да мало попричамо, да те нешто посаветујем.
– „Да ме посаветује“?.., – заинтересова се Милица. За свега пет минута већ је била у кухињи, где је мама припремала вечеру.
– Наша познаница из парохије, – поче мама, – тетка Светлана… Знаш је?
– Наравно да је знам.
– Она је свог Павла дала на пливање: постоји и једна група предшколске деце која иду на базен. Она ми препоручује да упишем и Саву.
– И?…
– Тата и ја још нисмо одлучили. С једне стране, то је, наравно, добро. Научио би да плива, мање би боловао, плућа би му се развила… С друге стране, тренинзи су три пута недељно. Ко би га водио на базен?
– Ти би волела да он постане спортиста, шампион?
- Нипошто. Када се човек професионално бави спортом, он му „поједе“ читав живот, не остављајући му ни времена, ни снаге за друге корисне ствари. Осим тога, спорт развија такмичарски дух, дух надмоћи над другима, а то значи гордост. Сваки прави спортиста настоји да постигне рекорд, то јест највише резултате у својој дисциплини, и да надмаши све остале: да скочи више од свих, да најбрже трчи или плива… Спортиста се свега одриче: и хране, и одмора, и породичних задовољстава, – али зарад чега? Не Бога ради, као што чине хришћански подвижници, него само ради тога да би био шампион. Ја мислим да то није само бесмислено, него и по душу штетно самоограничавање.
Не, тата и ја не желимо да наш син постане шампион. Ми желимо да он стаса у здравог и снажног мушкарца. Видиш, како је бледуњав, час-час па се прехлади… То је због тога што живи у центру града и мало се креће. Ја се, нормално, трудим да што чешће шетам са вама, да вам организујем такве игре у којима ћете што више бити у покрету, али то, очигледно, није довољно. Дечијем организму је потребно кретање, нарочито организму дечака. Чини ми се да је пливање управо оно што треба Сави. Оно, између осталог, помаже човеку да стекне правилно, усправно држање. Иначе ће се и наш Сава погрбити као ти…
Милици је било непријатно што ју је мама навела као лош пример. Једва приметно је поправила држање, исправила се.- И ја сам у детињству имала лоше, погурено држање, -настави мама, као да није ни приметила Милицин гест. – Али сам имала врло строгу баку. Да би ме одучила од навике да седим погрбљено, она је почела да ме, без икаквог претходног упозорења, лупа руком по леђима. Знаш, то није нимало пријатно: седиш за каквом занимљивом књигом, или радиш домаћи задатак, и уопште не примећујеш како се бака прикрала и … – бап руком по леђима! Не боли те, али те нервира. Није ми друго преостало него да припазим на држање. Дуго сам се навикавала да седим усправно, а када сам се једном привикла – више нисам могла другачије: и у школи, и у друштву, и када сам била сама, увек сам се држала право, затегнуто. Моје родитеље су чак питали да ли им је кћерка балерина или гимнастичарка. „Све девојчице повијају рамена, а она је права као струна…“ – говорили су. Видиш како је на крају испало: у почетку сам се љутила на баку, чак сам и плакала, јер ме је то вређало, а сада сам јој захвална. И, наравно, није ствар у томе да је ружно гледати некога када је погурен, иако и то, сложићеш се, није безначајно. Суштина је у томе да неправилно држање лоше утиче на здравље.
Лекари и научници су одавно уочили да сваки неправилан положај тела доводи до штетних последица… На пример, запажено је да се раван, угнут грудни кош врло ретко среће код мале деце; он се формира касније, у школском узрасту, када деца по читаве сате седе погнута над књигама. Такође, лекари су приметили да се од навике стајања на једној нози људско тело неправилно развија: човек добија помало асиметричне бокове. То не важи само за тело, него и за лице: једна страна лица ће бити округла, друга – равнија; једна страна уста ће бити опуштена, нос ће се кривити мало у страну, а једно око ће бити више отворено у односу на друго. Дакле, ако хоћеш да ти лице буде симетрично, саветујем ти да без одлагања научиш да правилно седиш и стојиш. Али ни искривљене црте лица још нису нека велика несрећа: од навике стајања на једној нози или искривљеног седења, унутрашњи органи се померају са свог места; а то доводи до многих невоља када девојчица одрасте и постане жена и мајка.Ти знаш да беба девет месеци треба да проживи у телу мајке и да јој је неопходно да има место у коме ће се развијати. Уколико се мајка још као девојчица развијала неправилно и постала асиметрична у боковима, или погурена, највероватније је да се „собица“ у којој њена беба треба да расте неће развити како треба, биће скупљена или померена са свог места. Беби ће бити тесно, родиће се пре времена и биће ружна, болесна, слаба…
Постоји, међутим, још један разлог због кога не треба седети погурених леђа, заваливши се и искрививши цело тело… Да ли знаш који је то разлог?
– Вероватно мислиш на непоштовање околине? Није лепо када у друштву непознатих особа седиш заваљена…
– А када си са својима, с блиским особама? С татом и мамом, с браћом и сестрама?
– Такође није лепо.
– А када си сама, када те нико не види?
– Не знам…
– Хајде да направимо мали експеримент. Стани испред мене и исправи се. Сада мало савиј колена, помери рамена напред, и нека ти руке безвољно висе; сагни главу, опусти браду и мало отвори уста. Како се осећаш?
Милица похита да промени наказну позу, а мама настави:
– А сада замисли да радиш нешто за шта ти је потребна предузимљивост, снага, храброст – на пример, да се утркујеш с неким или да се пењеш на врх брда. Прати како су твоја колена одједном ојачала, леђа се исправила, глава усправила, уста се затворила, а очи заблистале; ти се осећаш снажном, бодром, смелом…
Осврни се око себе и посматрај како ходају људи: један лено вуче ноге по земљи, савија колена; руке му висе као на вешалици; тешко да од таквог човека можеш очекивати да дела одлучно и енергично.
Све ово говорим да би ти разумела: положај нашег тела је на најтешњи начин повезан с нашим унутрашњим, душевним стањем. Ти и ја смо већ разговарале о томе. Ја сам ти објашњавала да се душевно стање одражава на наше здравље и изглед. А бива и обрнуто…
Милице, да ли ти је познато шта значи „стално бити пред лицем Божијим“?
– Наравно, ти си ми објашњавала. То значи тако живети да се човек сваког тренутка сећа да га Бог види.
– Он и сада види и мене и тебе, зар не? Сећаш ли се тога?.. Онда покушај да седиш заваљено, олабави врат, мало отвори уста, подними се на лакат, прекрсти ноге…
Милица се помери и збуњено се осмехну. Некако, није могла то да уради, иако је некада радо извршавала мамине задатке. Не разумом, него некаквим тајанственим унутарњим осећањем она је схватила да се пред Богом седи другачије.
Насмејала се и мама:
– Онда седи онако како по твом мишљењу треба да седи човек који чврсто верује да га Бог сада види – види не само његово понашање, него и мисли и осећања.
Милица се усправи, стави руке на чврсто скупљена колена, погледа у икону и прошапута: „Господе, помилуј!“ Било је пријатно гледати је: пред мамом је седела паметна, прибрана девојчица, светлог лица, озареног узвишеном мишљу.
– Ах, када бисмо увек били такви!, – узвикну мама. -Сада сам на теби видела потпуну хармонију тела и душе. Твоје тело се потчинило души. Душа се сетила Бога, обратила Му се, и тело је морало да се повинује.
А има и другачијих, ненормалних односа између људске душе и тела: тело не жели да се повинује и чини оно што му је воља…
– Како то?
– Жеља да се завалиш, опустиш јесте телесна, плотска жеља. Није добро, када се душа не противи тој жељи, него, напротив, понавља у себи : „Па, добро! И ја ћу се опустити, заборавићу на Бога, предаћу се сањаријама…“ У таквој пози човек не може да мисли о узвишеним, духовним темама. Једино га интересује шта ће појести и попити, како да се забави и мало одрема…
Неки греси потичу отуда што тело не жели да се потчини души. На пример, стомакоугађање. Тело тражи: „Хоћу нешто слатко!“ Душа покушава да се успротиви: „Још није време, сачекај, ускоро ће ручак“… А онда попушта. Јадна душа, уместо да буде господарица, постаје роб тела. Њој се, сиротој, већ и самој чини да треба још нешто више и укусније да поједе,
– као да ће тек тада бити све у реду.
Међутим, тек када постимо долази све на своје место. Тело, на пример, изјављује: „Хоћу млека! Или јаје!“ А душа му оштро одговара: „Нећеш добити ништа мрсно: данас је петак, сви Хришћани посте, а ја сам такође Хришћанка“.
У томе је велика корист од поста: он нас учи да своје телесне потребе подредимо душевним.
Милица се замисли. Ето, како испада да су сложени ти односи између душе и тела. Тако се они читав живот препиру, незадовољни једно другим, а затим се растану, када човек умре… Она уздахну. Мама схвати њене мисли.
– Не жалости се и не очајавај. Када се после васкрсења људско тело поново сједини с душом, они ће бити у потпуној хармонији. Тела праведника ће бити светла, дивна, а тела грешника
- мрачна. Већ смо причале о томе…
Јеси ли сада разумела, Милице, зашто те тако често опомињем да седиш усправно? Плашим се, осим тога, и за твој вид: када се сагињеш сувише близу столу, кваре се очи…
А шта да радимо са Савом, шта мислиш?
– Мамице, а што га не бисмо водили на базен два, а не три пута недељно? Једном би могла да га води бака, други пут -ти. А ја бих тада могла да останем с другарицама…
– Треба још размислити, – уздахну мама. – Мораћемо да се посаветујемо и са свештеником… Иди сада, одмарај се.
Милица се врати у своју собу и отвори дневник. Записала је: „Опет сам с мамом разговарала о души и телу“.