На широком путу жена баш ужива и не жури.
Кад погледа иза себе – види да је тигар јури! Куд ће – шта ће, пут под ноге, бежати што брже мора, ал дође до краја пута, који води до понора. Оклизну се у паници и у понор скоро паде, ал из стене расте дрво – па на њега срећна стаде.
Док од горе режи тигар, за дрво се ухватила, а онда је миша белог, с њим и црног приметила. Сместили се код корена тог дрвета сасвим близу и не стају (о, невоље!) него дрво оба гризу. Испод жене, у понору, повелика змија љута, зинула је из све снаге – чека жртву да прогута. Збунила се јадна жена, на све стране тужно гледа и у стени тад примети мало слатког дивљег меда. Умочила прсте у мед, у уста га своја ставља, а на тигра и на змију и два миша заборавља. Удобно на грани седи, само један посао гледа: да се добро наужива тог лепљивог слатког меда.
Истина је ова прича, а та жена ја сам јадна, мобилни је моја сладост и стално сам њега гладна. За екран се прсти лепе, за тигра су очи слепе, безбрижно над змијом старим, за мишеве и не марим.
Није бајка, већ је басна, ова прича мало јасна. Свети људи смислише је и овако објаснише: Тигар ко смрт за мном јури, после смрти тек се страда: Змија која жртву чека – то је слика пакла, ада. Дрво, то је живот земни, скраћују га дани, ноћи – бео миш дан је, црн су ноћи, постепено крај ће доћи. Ваљало би сузе лити, њигма грехе очистити, али екран ме весели, јадно срце тај „мед“ жели!
С неба Христос руке пружа да ме спасе, јер ме воли. Богомати за мном плаче – несвесност је моја боли. Светитељи помогли би. На црквама звоне звона… Ал молитве моје нема – има само телефона!
Кад ћу да се опаметим? Кад ћу Бога да се сетим? Кад телефон да оставим и спасењем душе бавим? Света браћо, сестре свете, читаоче – свето дете, молите за мене јадну, мобилнога вазда гладну.
Тропар Св. Великомученици Марини
