Трудна жена очекује близанце. Ближи се порођај, а два фетуса, удобно ушушкана у мајчином стомаку, разговарају о животно важним темама…
НЕВЈЕРУЈУЋИ: Да ли ти стварно верујеш у живот после рођења?
ВЈЕРУЈУЋИ: Па наравно… Мора да постоји нешто после рођења. Можда смо овде баш зато да бисмо се припремили на оно што нас чека…
НЕВЈЕРУЈУЋИ: Глупости, не постоји живот после рођења. И како би уопште изгледао такав живот?
ВЈЕРУЈУЋИ: Не знам тачно, али ја сам сигуран да ће тамо бити боље него овде. Можда ћемо видети велики, широки свет и моћи чак и да трчимо…
НЕВЈЕРУЈУЋИ: Будалаштина! Да трчимо, није него. Све и да постоји такав други свет, а наравно да не постоји пошто нас нико оданде никада није посетио, не бисмо ни могли да се померимо далеко – видиш колике су нам пупчане врпце, а кроз њих се хранимо…
ВЈЕРУЈУЋИ: Али у том другом свету ћемо се хранити на други начин, уопште нам неће бити потребна пупчана врпца. Тамо ћемо јести на уста.
НЕВЈЕРУЈУЋИ: Јести!? – шта ти је сад па то? А и да изађемо, одмах бисмо се изгубили…
ВЈЕРУЈУЋИ: Па можда ћемо тамо моћи да видимо где смо, да се лакше сналазимо.
НЕВЈЕРУЈУЋИ: Шта значи „видети“? Како сада не видимо?
ВЈЕРУЈУЋИ: Па зато што је овде мрак, напољу ће бити светло…
НЕВЈЕРУЈУЋИ: Не постоји светло. А и ја не бих ни желео да живим у таквом свету, нема сигурности, ништа не бисмо знали, не бисмо се снашли…
ВЈЕРУЈУЋИ: Па имаћемо маму, она ће се бринути о нама.
НЕВЈЕРУЈУЋИ: Молим!? Мама? Каква глупост… И ти у то верујеш? Па добро, а где је сад та мама?
ВЈЕРУЈУЋИ: Мама је свуда око нас! Ми смо у њој и захваљујући њој живимо. Она нас је створила, она нас храни, без ње уопште не бисмо постојали.
НЕВЈЕРУЈУЋИ: У то не верујем! Никада нисам видео никакву маму, стога је јасно да ништа слично не постоји. Не постоји живот после рођења и то је то.
ВЈЕРУЈУЋИ: Истина, нико се одатле још није вратио да нам исприча, али опет, ја верујем да тек после рођења почиње прави, истински живот…
Тропар Св. Великомученици Марини
