Један је свештеник, из далеког великог града, био изузетно вредан и пожртвован. Бринуо је о својим парохијанима. Сређујући летопис цркве, сетио се једне своје старе парохијанке која се недавно разболела.
Живела је сама, није имала никаквих прихода, нити било кога ко би о њој бринуо. Свештеник је одлучио да се обрати Центру за социјални рад, а као „прву помоћ“, решио је да јој пошаље нешто новца, колико има и може. Одложио је рукопис на којем је радио и почео да сакупља новац. Приложио је све што је имао и још нешто што је оставио за ванредне трошкове. И тако, „зрно по зрно – погача“. Новац је ставио у коверат, написао њено име и ставио на сто. Намеравао је да сутра после службе замоли неког од парохијана да старици однесе новац, а он би прексутра пошао да је обиђе.
Кад је то све урадио, наставио је прекинути посао. У том тренутку неко је покуцао на врата. „Ко ли је сада у ово касно доба?“ – запитао се свештеник. И не слутећи што га чека, пришао је вратима и отворио их. Угледао је маскираног човека с пиштољем у руци. Уперивши пиштољ у свештеника хладно му се обратио:
„Дај паре или живот!“ – Свештеник није имао куд, морао је лопову да преда новац који је имао. Узео је коверат припремљен за стару госпођу и с тугом у срцу, предао га лопову.
Лопов је превртао по канцеларији и кад ништа вредно није нашао, отишао не повредивши свештеника. Дођавши у склониште, лопов је погледао коверат. Кад је прочитао коме је био намењен, застао је као громом погођен. Нешто га је стегло у грлу. Имао је утисак да ће се угушити. Од бола се савио до земље и почео грчевито да плаче. На коветру је писало име његове мајке. Њој је новац био намењен. Пробудила се његова успавана савест.
Помислио је: „Свештеник брине о мојој мајци и шаље јој новац. А ја моју старицу мајку годинама нисам обишао, нити питао како је и има ли од чега да живи. Чак и крадем новац који је њој намењен. Какав сам ја то човек? У шта сам се то претворио?“ Обрисао је сузе и отишао поново код свештеника. Ушао је, клекао и замолио за опроштај. Свештеник га је исповедио и благословио. Лопов је потом отишао код мајке, одневши јој коверат и поздрав од свештеника. Те ноћи се у њему нешто преломило. Одлучио је да прекине са дотадашњим животом. Почео је да живи са мајком. Никад више није крао, него је нашао посао и бринуо о мајци.
Поука:
Љубав има толику снагу да може чинити чуда и препородити људе.
Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 7/2013.
Тропар Св. Великомученици Марини
