Ни у једној књизи није написано, нити је ико икада рекао, да волети значи само осећати срећу.
Волети значи желети добро и срећу другом.
Неколико година пре другог светског рата живео је јадан супружнички пар.
Она је била лепа и брижљива али нежног и осетљивог здравља, а муж се трудио да јој искаже своју љубав.
Када је рат почео он је морао да оде на фронт. Пролазећи кроз тешка исушења молио се Богу да остане жив како би се вратио жени коју воли. Замишљање поновног сусрета загревало му је душу.
Kaда се завршио рат муж се запутио као на крилима кући. На уласку у родно село пришао му је пријатељ. Након поздрава и радости што су преживели рат почео је да га теши. Говорио је о некаквом искушењу али он није знао о чему се ради, „ти ништа не знаш“!?
„Жена ти је била тешко болесна преживела је, али јој је лице остало изобличено од болести“ – саосећајно му је рекао пријатељ.
Стигавши кући жена од радости није престала да благодари Господу што га види живог, али убрзо је схатила да је у рату изгубио вид. Није хтела да га пропитује него је наставила да брине о њему како приличи жени која воли.
У љубави су поживели још 15 година када је жена измучена болешћу, предала душу Богу.
Муж јој је затворио очи, а своје је тада отворио.
Све те године он се је претварао да је слеп само да не би увећавао њене патње.
Ослепети себе да не би повредио другог. Е то значи волети!
Како је ретко данас чути за случај попут овог, љубав као да је охладнела, као да немамо снаге да волимо друге.
А зар не ради наш Хростос као и овај муж – Он нас гледа затворених очију јер у супротном ми не би могли погледати у њега од стида.
Тропар Св. Великомученици Марини
