“Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8, 19 и 22). На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор.“
Дакле када човјек остави гријех и врати се Богу, сва творевина ће да постане она стара, Божанска, Рајска, складна, без крви и предатора. Свако наше дјело одјекује читавом васељеном, јер ми људи смо круна свијета Богом дана и творевина се обликује по нашем настројењу по фрекфенцијама које одјекују од наших дијела. Схватимо то да мјењајући себе на боље или на горе, не чинимо то само себи самима и нашим ближњима него и читавој околини око нас, живој па чак и мртвој природи. Нико није један једини и сам, сви смо ми цјелина и свима нама потребна је љубав. Ако је потребујемо, похитајмо да је и дајемо, вратиће нам се утростручена. Ако је немамо, још више похитајмо Богу, извору Љубави да нас кроз Свете Тајне обилато опскрби њоме, да бисмо били Његове пчелице које као полен разносе љубав и оплођују срца увенула.
Овај видео прилог је један вапај творевине ка оној подразумјеваној љубави и блискости која нам је од Бога задата и којом смо истовремено почашћени, која не би требала да буде никакво посебно стање наше душе већ оно стално, насушно. Колико ваздух удишемо толико и љубав да творимо, чинећи добро једни другима, трчећи да волимо и помогнемо ближњег. Никакве теорије и формуле за радост нам више неће бити потребне! Обиље радости ће да надме наша плућа да ће дах од милине застајати. 
Тропар Св. Великомученици Марини
