„Црквеност“ би требало да ослобађа. Међутим, онако како је данас интонирана, она не ослобађа, већ поробљава, сужава, осиромашује. Човек почиње да се бави „старим“ и „новим“ календаром, епископским сплеткама или, пак, сладуњавом побожношћу. Духовност почиње да схвата као обавезу да чита неке тамо гараве, сиромашне књиге, ужасну реторику, свакојаке брошурице о чудима и чудотворним иконама, разноразне сумњиве „поповске приче“, и да све време разглаба на побожне теме. Уместо да га учи свом погледу на свет и живот, Црква га учи да гледа у њу саму. Уместо да на нов начин прихвати себе и свој живот, он мисли да је дужан да на себе навуче прслук такозване „побожности“ – безличан, чађав, натопљен ужеглим посним биљним уљем. Уместо да макар зна шта је радост, светлост, смисао, вечност, он постаје раздражљив, узак, нетрпељив, веома често, напросто, зао, и чак се ни не каје због тога, јер, побогу, па то је од „црквености“. Неко је тог „побожног“ човека убедио да је Бог тамо где је религија, и зато све што није „религија“ он почиње да одбацује, презриво и самозадовољно, не схватајући да је једини смисао религије да „све то“ испуни светлошћу, „упути“ ка Богу, претвори у заједништво са Богом.
Протопрезвитер Александр Шмеман, Дневник, 21. фебруар 1974.
Тропар Св. Великомученици Марини
