Три године био сам свештеник на селу – пише један свештеник – и ево година дана, како сам се упознао са једним господином о коме хоћу да пишем. Једном, лети, дошао нам је у село један млад човек, око 25 година, и населио се у једној вили, која је била готово на крају села, на брежуљку, опкољена густом боровом шумом, била је својина једног трговца из оближње вароши, а сада је купио овај господин који је дошао.
У почетку, овај господин никуда није излазио, затим, после две три недеље, видео сам га у цркви. Не гледајући на његове младе године, лице је његово било тамно, оронуло, по где-где посуто борама које су одавале да његова младост није прошла без буре. Он је често посећивао нашу цркву, готово сваке недеље и празника. Увек је долазио рано, одлазио последњи, увек љубио иконе и узимао нафору. Појава овога господина, који је незнано од куда дошао, не знам зашто и, као што се чује, остаје овде код нас стално да живи, његова побожност – све ме је то заинтересовало и ја се решим да се са њим упознам, ма на који то било начин, али је тешко ишло.
Прошло је лето, ево већ и зима на измаку. Наступио је и Велики пост, ближило свето Причешће и ја сам имао довољно посла у исповедању хришћана. Кад сам у петак прве недеље Великога поста дошао кући, дадоше ми једно писмо од господина у коме ме моли да вечерас одем њему. Мени је то било веома угодно и отишао сам незнаном господину. Он ме уведе у једну собу и рече ми да га извиним, а он ће одмах доћи. Соба је била мала, зидови измалани, завесе на прозорима пуштене и због тога је у њој било доста мрачно. На источној страни о зиду висила је икона Распећа, пред њом кандило, на средини собе мали сто, на њему Свето Писмо и још неколико верско-моралних књижица. Убрзо је дошао домаћин и, здравећи се са мном, извињавао се што ме је звао тако доцкан.
– Молим, зашто се извињавате – одговорио сам ја. Мени је врло пријатно да се с вама упознам, ја сам свештеник и по својој дужности треба да вас обиђем, јер, може бити, потребан сам вам као пастир, као душевни лекар.
– Тако је, ви сте ми потребан као лекар. Мени је потребна ваша поука, саучешће, умирујућа реч.
– Врло радо, стојим вам на услузи. Говорите шта је на вашој души. Ја слушам.
– Отац мој – почео је он – био је велики поседник у Н. У том месту отац је имао кућу, где сам ја добио прво васпитање. Отац и мати стално су се старали да у мом срцу и души усаде особине свега доброга и хришћанске побожности. Обоје су ми причали свештену историју, о добрима која су чинили свети људи, о љубави која је покренула многе да се жртвују за идеале и за друге људе. Мој је живот текао мирно и ја сам био примеран дечко. Молио сам се Богу и моја детиња молитва била је искрена, усрдна и топла. Лепо се тада живело и увек се са радошћу сећам тога детињског доба. Кад сам навршио десет година, даду ме у средњу школу у вароши.
Тешко ми је било навићи се на нов живот. Овде већ нисам слушао верско-моралне поуке, како је то било код куће. У почетку сам се често молио Богу. Молио сам се, али је ова моја молитва била узрок исмевању од стране мојих другова. Они су били страшни безбожници и њихова заједљива исмевања због моје побожности, падала су као град на моју главу.
Време је пролазило, ја нисам имао подршке, и моја наклоност према молитви постепено је слабила, и на послетку, сасвим ишчезла. У почетку зато, што сам се бојао другова, а после се ово претворило у навику, прилагодио сам се својим друговима, и никад ми на ум није падала молитва. Ми смо говорили само о неваљалству и против Бога; исмевали смо се са Светим Писмом, подсмевали богослужењу и побожности неких свештеника и простога народа, то је готово била стална тема наших разговора. У почетку сам се снебивао и није ми било право, али доцније, време и друштво угушили су у мени и овај последњи изданак добра. Време је пролазило, ја сам био у најстаријем разреду средње школе. Овде је потпуно извршен мој пад и ја сам постао јавни неверник. Биће Бога, биће душе, будући вечни живот – све сам то сматрао као производ фантазије и пакосно се смејао свему. Крст, који ми је мајка као детету обесила о врат – ово оруђе нашега спасења – ја сам збацио и гледао га с презрењем. Кад сам по наредби ишао у цркву, подсмевао сам се и смејао богослужењу. Кад су настали посни дани, ја сам намерно мрсио, да би на тај начин очигледно показао презирање према црквеним установама. Једном речју, у то време био сам као неки изрод, а не човек. А кад је дошло време свршетка средње школе, ја сам се свом силом ринуо у јаму неваљалства и многе невине душе повукао за собом.
Окружен безбожним и развратним друговима и женскињама, које су изгубиле стид и савест, ја сам врло често целе ноћи проводио у пићу и шта ти се ту није дешавало при овим бесним оргијама. Време је пролазило и ја сам се све више развраћао, огрезао у пороке. Изгледало је, ништа више, већ човек који је потпуно пропао и ничија га рука није могла из глиба порока извући. Али треба знати да нема греха који би могао победити Божије милосрђе. Ако ми није могао помоћи човек, помогао ми је Свевишњи Господ, Кога сам ја одбацио.
Једне године моји добри родитељи помрли су од заразе. Кад сам извештен о смрти њиховој, пошао сам у село да обиђем њихов гроб. Чудновато, ма како да сам ружио, ма како се исмевао над свима светим осећајима човека, ипак приврженост према родитељима остала је; хладни, развратни ум, уступио је гласу срца – жељи да одем на гроб. Ово приписујем особитом дејству Божијега Промисла.
Дошавши у село, упитам црквеног служитеља, где је гроб мојих милих, и не гледајући на цркву, нити се прекрстивши, одем показаном месту. Ево, већ, гроб је далеко од мене десетину корачаји, ево видим свежу земљу али… наједанпут помрачише ми се очи, дисање престаде, глава отежа и ја падох на земљу. Не знам, шта је са мном било, само знам да сам се освестио у једној соби, коју је мој слуга најмио код једног сељака.
Из његовог причања сазнао сам, да су сви мислили, да ме је капља ударила, јер сам био несвестан, поцрвенио и са пеном на устима. Другог дана устао сам потпуно здрав и нисам могао себи објаснити, од чега је дошао такав удар. Затим сам опет у исти час отишао гробу, али како сам се изненадио, кад се са мном десило исто што и јуче. Мислећи, да сам добио падавицу, која се периодички јавља у исто време, ја сам трећег дана остао код куће и удара није било. Али кад сам пошао четвртог дана и само што сам се почео ближити гробу, пређашњи удар поновио се. Уставши ујутру идућег дана, срео сам слугу свога уплашеног, који ме се страшио. После сам дознао, да је он у себи решио, да су удари од нечега рђавога, да сам грешник, кад ми Господ не допушта да дођем до гроба својих родитеља. Он је тада био срећнији од мене; он је имао веру у Бога, а ја сам био бедник и у томе нисам хтео видети дејство Божијег Промисла. Послао сам по лекара. Лекар је обећао доћи другог дана и, у очекивању на њега, заспао сам око поноћи. Ујутру сам се рано пробудио, али се нисам могао маћи с места, језик је био укочен, лежао сам у јакој ватри, уснице засушене, осећао сам страшну жеђ и малаксалост. Дошао је лекар, прегледао ме и прописао лек. У почетку ме је лечио олако, али је доцније све теже ишло, никакве помоћи није било, и после шестонедељног лечења написао ми је: „Ја сам увек говорио да ваша болест није опасна; ваша је болест необјашњива, ма да сам се трудио да је познам, зато вас остављам, јер не видим успеха од свога рада, остављам вас да чекате, док се она сама не покаже.“
Какав је био ужасан мој положај када ме је оставила човечија помоћ у коју сам се само и надао. Време је пролазило и моја болест била је све тежа.
Целе ноћи нисам спавао и какве су се страшне слике јављале у моме уображењу. Ево, као сада се сећам, једанпут ми се причинило свуда мрак, смрад, чују се узвици, јауци, страшно је то било, да ме је језа подухватила, ја сам викнуо и отворио очи… Свећа је једва горела, у соби је био полумрак, и ја сам се упињао да опет заспим. Тек што сам задремао, осетио сам у својој руци туђу руку. Викнуо сам, погледао и, Боже мој, шта сам видео? Преда мном је стајала моја мати. Не могу ни замислити, како се она створила преда мном. Она је умрла, помислио сам, како то може бити она? Она је била сва у бело обучена, а само на једном месту било је црно платно, лице јој је било мрачно и била је сва у неком полумраку.
– Ја сам – почела је она – твоја мати. Твоји греси, твој развратни живот и неверовање досадили су Господу и Он је хтео да те уништи. Ти не само што си себе упропастио, него си и нас упрљао, и ово црно место на мојој хаљини, твоји су тешки греси. Отац и ја молили смо се пред Престолом Свевишњега за тебе, и Он је вољан био да те поврати себи, али не милошћу, већ строгошћу. Он је знао да је теби мио само наш гроб и зато ти није допустио да приђеш њему, да би признао вишу силу, коју одричеш, али ти то ниси учинио. Затим је Господ послао мене теби, и ово је последње средство да се поправиш. Ти ниси признавао Бога, будући живот, бесмртност душе, ево ти доказа загробног живота: ја сам умрла, али се теби јављам и говорим с тобом. Поверуј у Бога. Сети се твоје мајке, која није жалила ни живот да будеш добар хришћанин.
Код ових речи њено се лице још више помрачило.
    – Још једанпут заклињем те – продужила је мати – обрати се Богу. Ти не верујеш и, може бити, мислиш да објасниш моју појаву растројством твог уображења, али знај да су твоја објашњења лажна и ја својим духовним бићем стојим пред тобом. А, за доказ овога, ево ти крст, који си ти бацио, узми га, иначе ћеш погинути. Поверуј, и твоја ће болест бити излечена на чудан начин.
Тако је говорила мати и нестала је, а у руци мојој био је мали крстић.
Неприродна појава мајке, њене молбе и заклетва, потресли су душу моју. Никада се са мном није десио такав преврат, савест се свом снагом пробудила, пређашња убеђења срушила, и ја сам се у тренутку, изгледа, препородио. Како се лепо, непојмљиво осећање појавило у души мојој и ја сам већ хтео да заблагодарим Богу за његову милост, али сам баш тада чуо, да као неко иде мени. Прислушнуо сам, а у собу је ушао мој слуга носећи чашу с водом. „Пи, господине, може ти бити лакше, ово је света богојављенска водица”, говорио ми је мој слуга, пружајући ми чашу.
С радошћу, примио сам његов предлог и испио водицу. Без суза не могу да се сетим тога чуднога тренутка. Ја сам се одмах осећао здравим. Устао сам и први мој посао био је, да се помолим и заблагодарим Богу пред иконом, коју ми је слуга донео, јер нисам имао икону, пошто сам то сматрао за сујеверје. Затим сам отишао у цркву и ту сам се молио Богу. Одавде сам отишао милом гробу, пољубио га, плакао, и ове сузе омиле су мој пређашњи живот и биле су покајање блуднога сина. Дан мога оздрављења био је 15. јули и ја га увек празнујем као дан мога спасења. Пошто сам тамо био неколико дана, решим се да дођем овде. Хоћу овде да се старам, те да загладим свој пређашњи живот. Сутра ћу доћи код вас да се причестим, ако ми допустите, јер се нисам причестио десет година; саветујте ме шта да радим, те да загладим мој пређашњи живот.“
Дуго и дуго сам разговарао са овим господином, дуго и много сам му давао савета, и на послетку опростивши се с њим, отишао сам кући.
Слава Теби, Господе Милостиви, Који си показао светлост овоме човеку – мислио сам идући путем и радујући се обраћању грешне душе на пут истине.