Симеон је био сироче у младости и један од неколико стотина хиљада избеглица које су побегле из Мале Азије 1922. године. Прешао је у Грчку и живео је сам као дете у малој колиби и морао је да почне да ради да би зарадио толико колико је било довољно да би преживео. Био је стварно једноставна особа. Никада није добио образовање и никада није научио ни да чита. Ипак, упркос свим тешкоћама које је подносио у свом животу, увек се ослањао с вером на Господа. Никада, уистину, није научио како се треба молити, али, наравно, није ни умео прочитати било какву молитву. Ипак, свако јутро, он би се заустављао код једне мале цркве, на путу за посао. С великим поштовањем скинуо би шешир, пришао иконостасу, стао испред Христове иконе и рекао: „Добро јутро, Христе мој! То сам ја, Симеон, помози ми да зарадим свој данашњи хлеб“. И сваке вечери, након напорног радног дана, поново је пролазио поред цркве, стајао пред иконом Христовом и говорио: „Добро вече, мој Христе! Ја сам, Симеон, хвала ти што си ми данас опет помогао“.
Када је одрастао, Симеон се оженио и стекао двоје деце. Али као да његов живот није био довољно тежак, он је 1950. године изгубио целу породицу због туберкулозе, оставши опет потпуно сам.  Па ипак, он се и даље држао своје вере, обраћајући се Христу сваког јутра и захваљивао Њему сваке вечери. Када је Симеон остарио, разболео се и лежао је у болници. Након неких месец дана  медицинска сестра је схватила да га нико не посећује и упитала га да ли има некога од родбине да му може доћи у посету. Симеон је рекао да нема, али да је то у реду јер му Христос долази у посету сваког јутра и сваке вечери. Свако јутро би га Христос посетио и рекао му: „Добро јутро, Симеоне! Ја сам, Христос. Буди стрпљив“. И свако вече би долазио, и говорио: „Добро вече Симеоне! Ја сам, Христос, буди стрпљив“. Свако јутро и свако вече, баш као што је и Симеон долазио Христу у цркву. Сестри је то било мало чудно па је позвала свог духовног оца, свештеника, да дође и поприча са Симеоном. Свештеник је био забринут да старац можда не умишља ствари па га је упитао у вези с тим, а Симеон рече да га је и тог јутра Христос такође посетио, осим што је тај пут рекао нешто мало другачије: „Добро јутро, Симеоне! Ја сам, Христос, буди стрпљив. За три дана, рано ујутро, доћи ћу да те узмем да будеш близу мене“.
Разговарајући са Симеоном и упознавши се са његовим животом, свештеник схвати да је  Симеон био побожан, добродушан и свет човек, и почео је да верује да он, можда, заиста и види Христа. Трећега дана, рано ујутру, свештеник је поново посетио Симеона, и док су причали, Симеон је изненада застао и узвикнуо: „Христос је овде!“ Потом, у миру, испустио је своју душу, баш као што је и Господ рекао да ће се догодити.
По спољашњем изгледу није било ничега посебног на Симеону. Био је сиромашан, није знао да чита, није био образован, изгледао је само као доброћудни старац који је често ишао у цркву. Била је то нека дубина у Симеону, тешко описива. Његово срце је било место мира, благости и љубави, пуно Божије благодати. Иако је његово молитвено правило трајало врло кратко, јутром и навече, био је то пресудни део његовог дана, важнији чак и од дисања или јела. И тих пар момената, иако кратких али срдачних, били су искрени разговори с Христом. Његова кратка и једноставна молитва је преображавала цео његов један дан, јер иако је стајао пред иконом само неколико секунди, у стварности је он пребивао у присуству Христа цео дан. Његов живот је био једна стална, непрекидна молитва, једна преданост, смирење и љубав према Господу.
Ми смо често забринути ако се не молимо уопште или се опет оптеретимо многим молитвама страхујући да морамо да прочитамо све уколико ћемо се молити за нешто. У Симеону видимо некога ко је чинио оно што је и отац Томас Хопко говорио: „ Моли се колико можеш, не колико би желео“. Бог је прихватио његову једноставну молитву и он  је претворио у дубину свога светог живота. Једноставна молитва када се говори од срца и када се стави у центар нашег живота заиста онда може да нас отвори за благодат Божију.