Власнику познате одгајивачнице паса пришао је дечак и рекао: „Господине, желим да купим једну малу куцу.“
„Па“, рече одгајивач бришући зној с лица, „ово су штенци добре расе и прилично су скупи.“
Дечак спусти главу, поћута мало, па из џепа извуче пуну шаку ситниша и пружи је одгајивачу.
„Имам 210 динара, да ли је то довољно, и желео бих да их погледам и мало помазим.“
„Наравно“, рече одгајивач, па оштро звизну и позва: „Дођи, дођи!“
Из кућице за псе дотрча мама Доли са четири псића, четири крзнене лопте. Дечак је приљубио лице уз жичану ограду. Очи су му сијале од радости.
Псићи су са мамом ускоро скакутали поред ограде. Дечак је видео још нешто, што је обузело сву његову пажњу. Огради се полако приближавала још једна крзнена лопта, али много мања од осталих. Куца је имала закржљалу ножицу и није могла брзо да хода.
„Желим овог“ рече дечак, и показа према најмањем псићу.
Одгајивач му рече: „Сине, тај псић никада неће моћи да трчи и игра се као остали пси.“
Дечак је погледао одгајивача тако болним погледом да је овај добри човек сав претрнуо. Малишан се одмакао од ограде и почео да заврће ногавицу панталона. Испод ногавице се указала протеза.
„Видите господине, ни ја не трчим добро – а псићу ће требати неко ко га разуме.“
Одгајивач му је поклонио псића. Дечак је био пресрећан. Загрлио је своју куцу и лагано кренуо ка излазу.
Заиста, свет је пун људи којима је потребан неко ко ће их разумети.
Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 7/2013.
Тропар Св. Великомученици Марини
