ВЕРА ЈЕ ПРАГМАТИЧНА СТВАР
Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. А ми га окрећемо ван: влада, пензија, тамо не ваља, ни тамо, ни тамо…Завукли се у телевизор и почелли да осуђујемо. Али братац, загледај се ти у себе! Јесли ли ти васпитао своју децу? Ниси. Јеси ли убио петоро абортусима? Да. На послу ништа не радиш – лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару, а онда дрндаш по тастерима на мишу: „Ој, начелник иде, стража!“ Смешна слика. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш „достојну“ плату. Одакле ова земља то да узме? Оставите новчаник на Казанској станици и на 10 минута идите у тоалет. Шта ће бити? Неће бити новчаника! Четрдесет процената рудног богатства и свих богатстава налази се у овој земљи. Погледајте, Ермак Тимофејевич кренуо је са својим људима на коњима, са десеторицом, и колонизовао цео Сибир. Да ли им је било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима, густо, тешко – то и јесте савладавање, превладавање тешкоћа. Не кажем да треба посебно призивати невоље, тешкоће, бол и рат. И у обичном, свакодневном, може се рећи, рутинском животу има места за подвиг: дати своје, откинути од свога, не свађати се већ саслушати….
Није потребно викати на рођаке и блиске људе. Беснети и нервирати се – није ништа друго до кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем?
Ближњи је онај ко је са тобом, а не онај ко је у Сомалији. Ето, ви сте допутовали и за мене сте сада ближњи. И ја ћу се из све снаге трудити да вам буде добро, а ви се постарајте да и мени добро буде. Какво задовољство, је ли? Какав радостан живот! Немаш ни парице, боље за тебе…на први поглед све је једноставно, а заправо је сложено. Зато што је наше „ја“ избило на чело. Због тога мало шта видимо око себе.
А ја већ одавно ништа не мислим, ничега се не сећам. Било је довољно само да се склоним у страну и видим прекрасни вечерњи жар заласка…
Ми се занимамо како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче: „Хелп!“ А говоре му: „Знаш у Јапану….“
Сваки хришћанин – сваки! – мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо – већ поступци према онима који су у беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето где је Сбербанк! Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.
СПАСИ СЕБЕ – И ОД ТЕБЕ ЈЕ ТО ДОВОЉНО
Не можеш причати каквог је укуса ананас ако га ниси пробао. Не можеш говорити шта је то хришћанство ако га ниси пробао. Пробајте да попустите, да позовета Људку са којом нисте причали пет година и кажете јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу: оно што сам рекла није у реду, ти си рекла шта си рекла…’Ајмо у биоскоп.“ И видећете како ће вам ноћу бити добро! Све се враћа стоструко и теби и онима које волиш, али не само крпицама, већ и душевним стањем. То је надубља срећа! Али да би је досегли сваког минута треба размишљати шта да се каже, шта да се уради. То и јесте стварање.
Погледајте шта се дешава око вас: колико је добрих људи, чистих, задовољних, веселих лица. Ако видимо само гадости – значи то је у нама. Слично ће се са сличним спојити. Ако кажем: Ено, прође лопов – значи да сам украо ако не хиљаду долара, онда бар ексер. Не осуђујте људе, загледајте се у себе.
Спаси себе и од тебе је то довољно. Врати Бога у себе, окрени свој поглед, своје очи у себе, унутра. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем – то је правило. Сви смо изопачени. Уместо да будемо дарежљиви – цицијашимо. Живимо наопако, главом ходамо. Стати на ноге – значи дати. Али ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога пожалио, помсилио да је требало дати пет – сматрај да твога доброг дела нема ништа.
„СРЕЋА“ ЈЕ ОД РЕЧИ „САД“
Мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу је Бог удахнуо Духом Светим у свакога од нас. То је оно што се може сјединити са Богом. Човек је „троделан“: дух, душа и тело. Дух – када је суд чист тамо царује Господ. Тело – плот: то је месо, појести, истоварити се… Душа – емоције: добар филм, добра књига, добар разговор. Како се каже, неко воли лубенице, а неко свињску шунку. За моју душу су стари вестерни. Добра прича са старим добрим глумцима. Не само да у данашњим филмовима сисе и бутине секу – већ и мене тиме убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од сорте: „чисто, добро, вечно“. Кад на пијаци купујеш месо добро га омиришеш. И ако смрди нећеш га купити. Тако се и према духовној храни треба односити.
„Срећа“( счастье) је од речи „сад“ (сейчас). Сада је добро, сада хоћу и сада добијам. Сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство. Не схватајући шта је то. Ја знам много богатих људи – и сви су као један – несрећни.
Цвеће се не ставља у прљаву посуду – прво се ваза опере. Тако и ми: потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли – и тада долази Дух Свети, и добро нам је и без пара. Идеш са пуним новчаником и на улазу те по глави звекну и све отму – и нема пара. А Свети Дух у твојој души нико неће моћи да отме.
Понекад кажем нашем свештенику оцу Владимиру да је тело опна и да ће свеједно умрети. А он каже: „Петја, коња треба пазити.“ У праву је он, јер тело носи нашу душу. И ја чувам коња на сваки начин. У рупу скачем свако јутро, гњурим. Трудим се да једем не најукуснију храну, већ најквалитетнију, добру, једноставну, чисту, која расте на земљи…
Раније сам волео разне гурмалуке, а сада за мене нема ништа лепшег од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.
Једем као сви и живим као сви: тамо-амо….Али трудим се да што више производа одгајимо у башти: краставце, парадајз, купус, цвеклу. Тиме се бави моја жена.
КОЛИКО ИМАМ МАЧАКА – НИСАМ БРОЈАО
Мени кажу: што си тако љут – у Бога верујеш, а псујеш. А без Бога бих убио! Ја се трудим, стварно, искрено се трудим. И Господ то види, зна и моја микроосећања, микронервозу…
Ето ми сада седимо, а заједно са нама је Бог. Истина, тако је! То нису руске народне бајке. А ако је са нама Бог, све се испуњава саџином. Садашњошћу. Ја тако живим: спремам храну, спремам кућу, перем судове, цепам дрва, ложим пећ, пишем песме, приче, нови програм понављам, спремам. Имам на дисковима проповеди Димитрија Смирнова, предавања Алексеја Иљича Осипова, професора духовне академије. Имам Јеванђеље, молитве….Доста посла. Дан ми није довољан – лежем да спавам у четири сата. Имам пуно мачака, спремам им храну. Ето Њушећка која има 16 година, треба јој очи очистити. Она је најстарија мачка. Колико их је – нисам бројао – свака од њих има свој живот. Једне долазе, друге нестају. Неке пси растргну. Страшан је живот. Овде и звери има – вукови, рисеви, дивље свиње. Ово је добро место. Вукови не прилазе кући, сити су. А зечеви беже. Ја их не ловим. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам један филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препрарирали и онда се препарираном животињом или кожом хвалили – то је ђаво. Нема средине, нема трећег. Два и два су четири, а не три и по.
Убиство је, уопште, посебна тема. Ја и жена смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Да ли можемо бити срећни? Сада ја и жена морамо да се кајемо, да молимо за опроштај и да се трудимо да живимо што исправније.
Жена је „направљена“ да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита, спољашњег изгледа – нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А после жене остају деца. Жена се спасава рађањем деце.
ХОЋУ ШТО ПРЕ ДА ЗАБОРАВИМ….
Остати нормалан човек до краја живота – то је задатак.
Сваке ноћи треба поставити себи једноставно питање: проживео сам данашњи дан – коме је од тога било боље? Ето ја сам познати уметник, рокер – могу са вама разговарати тако да вас натерам да стојите „у ставу мирно!“ Али хоће ли ми од тога бити боље? Или вама? Једно од имена ђавола је – „делилац“, онај који дели. Унутрашњи ђаво нам говори: ти си у праву страри, построј их! Али трудим се да не будем такав. Померам се у свом душевном раду сваки дан. Корацима комарца.
Престати са радом на својој души, задовољство собом – то је смрт. Потребан је другачији приступ: гори сам од сваког створења. Гори сам и од мачке – она све ради правилно, Богом усмерена, има нагоне, нема избора. А ја могу да бирам и често грешим. Осећам потпуну немоћ. Ништа не могу без Бога.
Не желим ничим да се поносим: ни својом улогом у филму „Острво“, ни својим стиховима, ни песмама – хоћу са стране да посматрам све то. Мени је сваки дан – чудо, сваки дан је небо другачије. Ни један дан не личи на други. Срећан сам што сам то почео да примећујем. Много сам пропустио, јако ми је жао због тога. Зато плачем, у себи, наравно. Све је могло бити чистије и лепше. Један човек је рекао: ти си такве песме писао јер си пио вотку. Али ја сам их написао не захваљујући вотки, већ упркос њој. Са својих 60 година кажем: не треба губити ни минут овог живота, мало је времена, живот је кратак и у њему сваки трен може бити прекрасан. Важно је устати ујутро и поспремити око себе. Ако сам се пробудио у лошем расположењу, нећу узети да пијем вино, већ ћу рећи: „Господе, нешто ми је лоше. Уздам се у Тебе, мени ништа не полази за руком.“ Ето тај покрет је најважнији. Ако мене неко чује и потруди се да тако чини – неко од младих, лепих, док му игла још не виси из вене – то је победа.
Ви хоћете да се присетим. А ја хоћу да што пре заборавим. Хоћу да живим унутрашњим животом, духом, разумете ли? Много чиним за то, улажем сву своју невелику снагу, све усмеравам у том правцу. Видљиви свет је нешто што сутра може бити разрушено. Ето, јуче је дунуо страшан ветар и ја мислим: одуваће кров и сва моја музика, сви моји записи, све ће пропасти. Четвртог јула над Казањским је лило као из кабла, устао сам ујутро, гледам – Господ је срушио половину јаруге, избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје. А Он ме је подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава. А ви хоћете да се сад напудеришем…Не вама, већ том животу сада показујем шипак. Престао сам да ценим тај живот иако сам у потпуности прилепљен за њега.