Владислав Вучановић, јереј Српске православне цркве чији су часови веронауке за одрасле у Паланчишком и Пашиначком храму постали освежење у духовном животу Приједора, у интервјуу за Пресс РС, уз традиционални поздрав Мир Божји, Христос се Роди, упозорава паству да Бадњи дан и празнично јело и пиће нису и не смеју бити важнији од Божића и Рођења Христовог.

– Од амбалаже не видимо суштину и несхватљиво је да је овде Бадњи дан и даље већи од Божића. Од Бадњака се тако прави култ, па имамо случај да људи тог дана не могу стати у храмове, док се на Божић једва испуни богомоља. Наиме, Бадњи дан и вожња бадњака кроз села и градове јесу од важности, али другостепене. Рођење Христово је централни догађај којем се као хришћани радујемо!

Заборављате ли на култ претеривања у ићу и пићу?

– Не. Многи овдашњи „обичаји“ и празнични дани помало су зашли у патологију и болесно стање. Схваћени су као прилика када се треба добро најести, напити и провеселити. Због тога постају празни и обични, а дешава се чак да вам пред цркву дође колона пијаних који возе бадњак… Такође, многи кажу да славе Божић, а уопште не посећују цркву. Иако изван ње нема спасења, мислим да ће и ове године у градским храмовима у Приједору бити до хиљаду и по људи, па се питам где је осталих 50-60 хиљада православних? Дакле, већина неће присуствовати божићној литургији и причешћу, што значи да нису постили и нису се трудили на свом путу спасења. То је жалосно!

Шта би, по вама, православни верници требало да знају о Божићу?

– У домовима где је више духовности, слоге и побожности поштују се божићни обичаји, али се не обоготворавају. Ти људи на прво место стављају спасење себе и своје породице, а божићни пост, након чега следи причешће у храму је ту да размисле о себи, помоле се, душу прочисте од грехова, измире се с људима… Само тих неколико ствари су велики напредак за верника и за њега је Божић радоснији, смисленији и пунији. Тек после тога иду обичаји, иће и пиће, за шта не треба никаква мудрост. Дакле, порука Божића је да је на тај дан Бог сишао људима и да се родио Син Божји, који је узео људско тело да би их приближио себи и искупио се за њихове грехове да поново не би било потопа. Суштина Христовог рођења и доласка је била и остала да људима укаже на смисао живота и донесе им заповести љубави. Овај свет почива на љубави. Ако то имате, ваш живот има циљ и смисао.

Зашто онда такве поруке не доприносе већој и редовнијој посети Срба православним црквама и храмовима?

– Слаба посета се потврђује у свештеничкој пракси. Постоји и изрека да је наш народ побожан, али да није црквен. Како год, црква је мајка која непрекидно поучава и позива на љубав и добре односе. У њој има места за све и црквена звона звоне сваке недеље и позивају те људе на сабрање. Христос је говорио: Ко има уши да чује, нека чује. Ко хоће, нека иде за мном… Никоме се црква не намеће, нити врши какву пропаганду и лукавство, за разлику од неких других верских заједница. Суштина је да сваки човек слободно прими и заволи Бога као небеског родитеља, а не због тога што је он дао неку заповест или нешто условио. Време је показало да српски народ прилази цркви и Богу у својим највећим страдањима, док у мирним временима олако заборавља на Господа и богатство и снагу када је с њим у заједници. Даће Бог да се и то промени.

Ипак, многи Срби тврде „да се црква одродила од народа, да слабо помаже сиротињу, да су свештеници овакви и онакви“…

– Упркос томе што црква није социјална установа и што је брига о сиромашним грађанима обавеза државе, она и те како помаже, али то не чини за плату и са великом медијском помпом. Она то ради у име Бога и увек учи људе како да живе у овом свету па не стоји теза да се одродила од народа. Што се тиче свештеника који су „овакви и онакви“, треба рећи да је грех затровао све сфере живота. И црква се састоји од грешника, али верујући човек, па и свештеник који је евентуално сагрешио, увек је спреман да се покаје у оквиру свете цркве која сваког покајника враћа у целосно и здраво стање. Он устаје, не ваља се у блату и зна да каже извини и опрости. С друге стране, неверујући наставља да греши и обоготворава себе не знајући да непокајане грешнике чекају паклене муке које се људским разумом не могу описати. То и његову породицу доводи у опасност.

У том смислу, пред каквим изазовима се данас налази српска породица?

– Ако је без Бога, она је подложна бројним (савременим) аномалијама, а један од највећих проблема је што имамо све мање бракова и деце у РС. Мислим да млади касно оснивају породице и добијају децу више због себичности и егоцентризма него што је то ствар материјалне и економске оскудице, јер је било далеко тежих периода у којима смо живели. Заправо, то је недостатак њихове љубави према новом дечјем животу и бићу. Наиме, љубав, која се данас изопачено и погрешно схвата као нешто телесно, подразумева спремност на жртву за другога, за супругу, за брак, за дете. У том смислу, моје питање будућим родитељима је да ли ће код њих и ове године превладати то да морају на море, на зимовање, да возе скуп аутомобил и троше на гардеробу или ће своју љубав поклонити стварању нових бића.

А шта ћемо са све израженијом малодушношћу, отуђеношћу и апатијом у друштву?

– Неко је ову земљу назвао долином плача у којој људи стално јаучу да су болесни, сиромашни, незапослени, остављени, несхваћени, увређени, разочарани… Навикли људи да јаучу, па шта ћете! Тога је било увек и малодушност, отуђеност и апатија су као када се одвојите од (Божје) светлости па завршите у тами. С друге стране, верујући човек свет посматра и доживљава другачије. Он најчешће није у таквим стањима и своју невољу у животу не приписује другоме, већ своју личну и породичну срећу, здравље и материјалну сигурност тражи у заједници са Богом и жели да буде бољи човек него претходне године. Жели бити пример истине, правде, честитости и поштења у складу са Божјим заповестима, јер само тада ће бити пуног разумевања, узајамне љубави, саосећања, милосрђа, солидарности… То је и корак према схватању да је живот Божји дар, да га вреди живети и да није црн како се покушава представити.
Родитељи погрешно васпитавају децу!

Вучановић наводи да су деца, као благослов Божји, поверена родитељима да од њих направе праве и побожне људе, који ће животом, радом и трудом допринети себи, породици, комшилуку, граду, друштву и цркви.

– Међутим, они се погрешно васпитавају, па дете чим се роди постаје мали бог иако је у породици најважнији отац као глава куће, па мајка, па дете. Због тих изокренутих вредности, родитељи се труде да му све обезбеде, мазе га, раде за њега… Можда не знају да сваки православни хришћанин, чији је пут у царство небеско тежак и трновит, од деце не прави хедонисте, себичне и лење особе које пречицама пролазе кроз живот. Што се раније тога окану, биће нам боље свима, колективно – истиче овај свештеник.

Дипломирао у Београду највишом оценом

Владислав Вучановић је рођен 1977. године у Бочцу код Бањалуке од оца Владе и мајке Јеле. Године 1992. упознао се са веронауком коју је допадљиво предавао отац Саво Недељковић, игуман манастира Крупа, па је одлучио да заједно са пет својих другара упише богословију.
После пријемног испита, епископ Јефрем га шаље у манастир Крка и Богословију Света Три Јерарха, међутим, услед рата, та црквеношколска установа бива 1995. премештена на Дивчибаре код Ваљева, а потом у Фочу. Тамо је Вучановић матурирао 1999. године одличним успехом и у октобру уписао студије на Богословском факултету у Београду. Дипломирао је 2006. са највишом оценом из предмета пастирска психологија на тему „Самоубиство као пастирски проблем“.
Марта 2007. у Храму Свете Тројице у Приједору рукоположен је у чин ђакона, а марта 2007. у Храму Покрова Пресвете Богородице у Трну у чин свештеника. Маја 2007. благословом епископа Јефрема постављен је за привременог пароха у Паланчишту код Приједора. Осим парохијских, обавља и дужност вероучитеља у Основној школи „Петар Кочић“ у Приједору. У браку са Персидом има троје деце: Милицу, Ану И Владимира, а крсна слава му је Свети Николај Чудотворац.