Aко сте икада покушали да будете у самоћи, онда знате колико је изазовно да се суочите са својим мислима. Реч „мисли“, или на грчком λογισμοι, односи се на узнемирујуће и обмањујуће идеје које се могу појавити у нашим главама. Оне су маштања и фантазије које нас могу одвући од Бога, и још даље, у грех и смрт.  Евагрије Понтијски (4. век), молитву је назвао одлагањем помисли. Није нужна жестока борба против помисли, већ остављање по страни свега оног што нас одвлачи од Бога, да бисмо Му се, потом, могли приближити.
Ако сте икада покушали да пребивате у миру и тишини, онда знате да и у току самог седења, чак и у најтишој соби, наше главе могу бити пуне успомена из прошлости, или пак разних планова о будућности. Можемо чак бити и заплашени насумичним, изненадним или чак застрашујућим помислима, које могу бљеснути попут муње кроз наш ум. Помисли које пролазе кроз нашу главу не представљају искушење само онда када покушавамо да обавимо наше молитвено правило, оне могу бити  борба током целог дана, или свакодневно.
Када се сретнемо са неким људима, ми можемо имати гневне или осуђујуће помисли у односу на њих. Када видимо одређене ствари на телевизији или на интернету, могу нам се појавити сладострасне помисли. Када видимо храну или пиће, можемо имати халапљиве помисли. Такве помисли могу врло брзо да се претворе и у дела која нас могу удаљити од Бога, или још дубље – одвести нас у грех и смрт. Стога, шта онда да радимо у вези таквих помисли? Можемо да идемо лаким путем као што је то говорио и свети Старац Порфирије Кавсокаливит: „Немојмо се борити против таме, већ привуцимо Христову светлост“. Ово исто су такође саветовали и сви велики Оци Цркве кроз сву  њену историју.
На пример, свети Варсануфије и Јован, велики испосници из 4. и 5. века, понудили су овај невероватан савет: „Непријатељима не противречи зато што они то желе, (и видећи противуречење) не престају да нас нападају. Напротив, помоли се Господу, истичући пред Њим своју немоћ, јер Он може не само да их одагна него да их и сасвим истреби“. Овај савет је посебно важан јер открива кључну истину – да наше помисли нису наше. Маштарије и фантазије у нашим главама могу бити неповезане мисли које збуњују наш ум, које нас чине да отупимо, или могу бити убачене од стране демона у покушају да нас натерају да посрнемо.
У сваком случају, важно је да се дистанцирамо од таквих мисли, и да се не идентификујемо са њима. Ако имамо гневну помисао, немојмо рећи: „Ја сам гневан“. Или ако имамо помисао на лењост, немојмо рећи: „Ја сам лењ“. Подсетимо себе да смо деца Божија, створена по икони Божијој, и да једноставно имамо такве помисли, које су гневне или хулне, или било какве друге. Али, то нисмо ми. Све нам се то само дешава споља.
Као што је свети Старац Пајсије Светогорац једном рекао да су „мисли као авиони, који лете изнад нас, али не могу да нас се дотакну све  дотле док им ми не изградимо писту за слетање“. Препознајмо ту негативну помисао са искреношћу и смирењем. Али, немојмо се задржавати на њој, обраћајући пажњу на ствари које нас раздражују, или размишљајући на који начин да се светимо другима. Не правимо таквим мислима писту пуштајући их да слећу у наша срца. Не покушавајмо да се  директно боримо против њих. Напротив, молимо се за оне против којих имамо негативне помисли.
Молимо се Богу за стрпљење, самилост и љубав. Ми нисмо гневљивци или гордељивци. Нисмо завидљивци, судије, лењивци или сладострасници. Ми смо само деца Божија која су често искушавана, баш као што је и свако други. Ми смо деца Божија која су слободна да држе негативне мисли на одстојању, да их препознајемо и одагнавамо њихову таму Христовом светлошћу.
Видимо ли разлику? Имајући помисао љутње не значи да ћемо неизбежно пасти у гнев. Имајући горду помисао, не значи да ћемо неизбежно пасти у гордост. Те помисли, убациване у наш ум од стране демона, не морају да нађу пут и до нашег срца. Зашто? Зато што имамо слободну вољу. Ми сами бирамо шта ћемо радити с таквим помислима.
Зато, схватимо да наше негативне помисли нису наше.