Васцели хришћански свет (осим Срба) за Божић, тачније на Бадњи дан, уноси у своје домове јелку. Овај обичај је у свим хришћанским земљама опстао вероватно због тога што је реч о зимзеленом растињу које је преко целе године зелено, па због тога симболише нашу непромењиву љубав и веру према Богу. А можда (и сигурно) разлоге треба потражити и у предивној причи коју је једне зимске вечери србском народу испричао, сада већ почивши, свештеник Василије Тарасјев који је био старешина Руске цркве у Београду. О њему је остало записано да је многима личио на старца из руских бајки, благог лика, дуге браде и широке словенске душе, да је био пун љубави, разумевања, мудрих речи и дивних прича.
ПРИЧА О БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ
По њему о Божићној јелки у руском народу постоји оваква прича:
“Велика и сјајна звезда, какву до тада нико не беше видео, водила је мудраце, показујући им пут, који тражаху Цара Славе, који се по поророчанствима богонадахнутих мудраца, требало да се роди у Витлејему. Водила их је звезда тако све до пећине у којој се налазила Богородица Дјева Марија са Христом. Мудраци, видевши да се испунило све што је написано, поклонише се тек рођеном спаситељу и дариваше га златом, тамјаном и измирном (смирном). Затим су дошли пастири, које је Анђео Господњи обавестио, па су се и они поклонили, дарујући своје дарове. Између осталог донели су и дрво да се у тој хладној ноћи Богомладенац и његова мати огреју поред ватрице. Христос је повијен лежао у јаслама, а све животиње, и ако немају разума, осетиле су да се нешто велико и чудесно догодило, па су тихо и кротко стајале напољу.
Изнад пећине у којој је Христос рођен расла су три дрвета: кедар, бор и јела. Сву природу је обасјала те ноћи светлост Божијег рођења, па су и та три дрвета пожелела да нешто поклоне Богомладенцу. Тиху ноћ над Палестином су украсиле звезде и песме ангелских хорова.
Велики кедар је тад затресао своје гране и пред пећину су пале његове иглице препуне чудесног мириса. Бор је спустио своје најлепше шишарке, а сирота јела није имала ни мирисна уља у иглицама, ни шишарки па је сакупила своје гране и тужно, претужно плакала, јер није имала чиме да дарује спаситеља света.
Јелкине сузе су се круниле са крајева грана и падале као бисерна зрнца на земљу. То је видела звезда, па се сажалила на јелку, а због њене велике жеље да дарује Богомладенца није дозволила да остане тужна у најчудеснијој ноћи од времена када је Бог створио свет. Зато је послала једну малену звездицу да се спусти на врх јелке. Засијала је јелка звезданом светлошћу, испружила своје гране и дубоко се поклонивши, спустила звездицу пред пећину, где је у слами лежало дете које ће спасти свет. Зато се и данас на врх јелке ставља звездица, као знак и знамен љубави према Христу.“
Ето, то је стара руска прича, а кићење јелке је општехришћански обичај, само не треба заборавити оно што је најважније:
Не кити се јелка због календарске Нове године, већ због Божића, то је Божићна јелка и тако се и у читавом свету зове. Дарови који се стављају испод јелке, јесу подсећање на рођендан Христа Спаситеља на највећи дар који је икада дат људима, и та велика радост подсећања на дан Христовог рођења треба да обрадује дечицу. Зато им треба причати истинску причу о Божићу, Бадњаку и Божићној јелки!!!
Тропар Св. Великомученици Марини
