Манастир Високи Дечани
Једне недеље, мало пре почетка Литургије, видимо да неко отвара велику капију. Обично је била отворена мала капија, а велика се отварала само изузетно. Неко је отворио лево крило велике капије да би могла да уђе „Шкода“ панчевачке регистрације.
Дошла су двојица људи, старији и млађи и једна жена. Донели два џака окруњеног кукуруза и један велики котур воска. Џак са кукурузом су оставили испред цркве, а восак унели у цркву. Како је почињала служба нисмо имали времена да разговарамо са њима.
После службе сели су на клупу код чесме и млађи човек поче причу: „Већ неко време не мирујемо од нашег деде који се упокојио пре 15 година. Стално се у сну јавља свим укућанима и наређује: „Носите восак у Дечане, носите восак у Дечане, иначе ће Св. Краљ да вас урнише!“
Његов деда је у току Првог светског рата био у Аустроугарској војсци (Банат је био под Аустроугарском). Са војском је стигао до Метохије, разболео се од маларије, па су га оставили у манастиру. Био је тешко болестан и очекивао је скори крај.
Једне бесане болесничке ноћи, пуној муке и неподношљиве грознице, заветовао се Св. Краљу, да ће, ако остане жив, донети котур воска. Војник је ускоро оздравио, некако се вратио кући и сачекао крај рата. Оженио се, скућио, а обећање решио да испуни кад постане имућан. Тако је пролазило време. После двадесетак година почео је Други светски рат. Намучили се.
Богу хвала, остали живи и здрави. Прошао и тај рат. У тешко поратно време деда није могао, а и да је имао воска, није смео да иде у манастир Дечане и носи силан восак. Деду сустигле године. На онај свет је отишао, а обећање није испунио. И ето, после петнаест година, његови потомци, унук и праунук, су дошли да то обећање испуне.
А зашто су донели кукуруз?
Пред сам полазак су решили да додају још нешто дедином завештању, па су напунили два џака кукуруза у зрну.
Неколико дана пре њиховог доласка, чика Војче (који је у манастиру помагао око стоке), рекао је игуману Јустину како има мало кукуруза за кокошке, а игуман је то некако превидео. Он је иначе био брижан домаћин и трудио се да све обезбеди на време. Те недеље ујутро Војче је, сав усплахирен, дошао код игумана Јустина, који се спремао да служи Литургију, и рекао му да ни зрна кукуруза више нема па не може да нахрани кокошке.
„Шта да радимо?“ упитао је скоро плачним гласом. О. Јустин је, у том тренутку потпуно немоћан да било шта уради, само одмахнуо руком и рекао: „Е, нека Свети краљ брине о томе!“
И Свети Краљ се побрину (било је то почетком седамдесетих година 20. века).
Из рукописа књиге архимандрита Алексеја (Вошћевића) и Радмиле Мишев „Дечанске и друге приче“
Тропар Св. Великомученици Марини
