10
Jul
2014

УСПИЊАЊЕ

UspinjanjeУ једном од својих нешто каснијих текстова сам нам је укратко изнео и описао главне моменте и стадијуме те духовне борбе, као и њене благодатне и благотворне резултате, у следећим потресно истинитим речима: „Да би престао заударати на иловачу, колико година човек треба да у тесто бића свог уноси миомир неба, колико година да прерађује себе еванђелским врлинама? Из мрачне пећине тела свог гледам Те, Господе, и изгледам, и никако да сагледам. А знам, предосећам и знам, да си Ти једини архитект, Господе, који може саградити вечни дом душе моје. А зидари су: вера, молитва, сузе, пост, љубав, смерност, кротост, трпљење, нада, жалостивост… Онда је све човеково у покрету, у узбуђењу, у пријатном трепету, у градилачком страху. Као на сунцу и у сунцу: све је у узвитланом хаосу и бури: непрекидне ерупције, огњени водоскоци, жеравичне вејавице, километарске пертуберанце. И тако узбуркано сунце лије на наш земаљски свет тиху и мирну и животворну светлост, која као да не зна ни за какве буре и олује. Слично и Христови људи, нарочито Светитељи: они у жеравичном молитвеном усхићењу љубави и вере претапају себе, и из бурних доживљаја својих, којима везују земљу са небом, испредају тихе и спокојне зраке, чија блага светлост и нежна топлота смирава бурна срца људска и укроћује дивље душе људске… Човече, небо је кров земљин. Гле, колико ти је дато да растеш у висину! али толико исто и да се спушташ у дубину! Да не би висина врха била несразмерна према дубини корена“ („Философске урвине: Низ хучни водопад времена“).

извор: Књига: НА БОГОЧОВЕЧАНСКОМ ПУТУ