26
Feb
2015

ОГАЊ КОЈИ СЕ ГАСИ

Oganj koji se gasiМанастирски живот верно илуструје слика ватре која се пали у пећи. И обитељ je својеврсна пећ у којој треба да буде запаљен огањ вере и љубави према Господу. Братија и њихове душе су дрва која доспевајући у ову пећ треба да се запале, да се преобразе из грубог и неугледног, умртвљеног и плотског стања у светлост, у жар, у светлећи пламен, морају својим сјајем и пламеном да пале друге душе које долазе у додир с њима, и тако пећ треба сложно и весело да пуцкета од жарке ватре, да загреје све унаоколо. И како брзо и весело бивају захваћена пламеном дрва у пећи кад je она већ добро загрејана и пуна јарко црвеног искричавог угљевља! Чак и сирова дрва моментално одбацују своју влажност, одједном се суше и почињу да горе, претварајући се у светлост и топлоту. A све што није способно да гори, све што je туђе светлости и ватри, лети напоље, односећи своје црнило у даљину, гоњено благодаћу Божијом. Али, хајде, покушај да запалиш хладну, ледену пећ, у влажно, мразно време, и то још сировим и тешким дрвима. Прозеблим рукама покушаваш да ставиш што je могуће мање иверје, скидаш кору с мокрих цепаница, доливаш уље – све ово гори, a цепанице само шиште, диме се, мало-помало као да почињу да горе, али се убрзо гace и само тињају, испуњавајући келију отровним димом. Понекад се човек намучи кад дође с пута уморан, али се не огреје.
Међутим, ево савета: ако су ти дрва сирова, боље je да их оставиш у страну и неко време немој уопште да их дираш. Пажљиво потражи макар мало сувих цепаница, исцепај их да буду што тање, и од њих почни да палиш ватру. И тек кад се већ добро распламса, и кад се појави јарко црвено угљевље, можеш опрезно да убациш једну-две сирове цепанице. Међутим, буди опрезан: немој случајно да ставиш неку цепаницу вишка, да сирова дрва не би својом влагом угушила пламен у пећи… Светољупци, смешљивци, весељаци, брбљивци, љубитељи окупљања на чај и дискусија, истраживачи туђих судбина и сакупљачи манастирских сплетки и скандала – све су то „сирови“ људи, расејани, хладни у вери, којима je све духовно досадно, који су лицем увек окренути према свету, према гомили, према људским гласинама. Ако се испостави да оваквих у обитељи има макар мало више него што je дозвољено, или ако дођу у њу пре времена, док се још није формирао манастирски дух и док се није подигао пламен, убрзо ће се угасити и последња искра у пећи! Без икаквог резултата ћеш потпаљивати „огњиво“, траћити „црквене речи“ и „звонке позиве“, певати „на све мелодије“ до промуклости, час молити, час плашити, изгубићеш све своје „ватрене“ резерве, сам ћеш се сав надимити, у пепео ћеш претворити сву своју ревност, a они ће само почети да тињају, пустиће мало дима, поцрнети и угасити се. И још ће ово своје црнило од дима вероватно сматрати својим монаштвом. A онда више ни суво иверје неће поправити ситуацију, јер je пећ већ набијена сировим цепаницама. Онда опет почињи све испочетка – испразни пећ…
Сви се ми упињемо да запалимо ватрицу и да се згрејемо у ово страшно влажно време. Још ништа нисмо остварили, још и сами зебемо, и само издалека може изгледати да у шуми гори ватра. У ствари, све je ово само потпаљивање, само звецкање шибица и мучно раздувавање пламена – још нема никакве топлоте. Међутим, већ са свих страна дотрчавају озебли путници у нади да ће загрејати озебле кости. Али нема ватре, драги моји, засад нема, a не знамо хоће ли je и бити. Нисмо сигурни ни хоћемо ли сами преживети… Пустите, пустите нас да се помучимо око своје ватре…

извор: Књига ''Мучење љубави''