1
Mar
2014

Чуда Св. Краља Стефана Дечанског

Манастир Високи Дечани

Манастир Високи Дечани

Испуњено обећање

Једне недеље, мало пре почетка Литургије, видимо да неко отвара велику капију. Обично је била отворена мала капија, а велика се отварала само изузетно. Неко је отворио лево крило велике капије да би могла да уђе „Шкода“ панчевачке регистрације.

Дошла су двојица људи, старији и млађи и једна жена. Донели два џака окруњеног кукуруза и један велики котур воска. Џак са кукурузом су оставили испред цркве, а восак унели у цркву. Како је почињала служба нисмо имали времена да разговарамо са њима.

После службе сели су на клупу код чесме и млађи човек поче причу: „Већ неко време не мирујемо од нашег деде који се упокојио пре 15 година. Стално се у сну јавља свим укућанима и наређује: „Носите восак у Дечане, носите восак у Дечане, иначе ће Св. Краљ да вас урнише!“
Његов деда је у току Првог светског рата био у Аустроугарској војсци (Банат је био под Аустроугарском). Са војском је стигао до Метохије, разболео се од маларије, па су га оставили у манастиру. Био је тешко болестан и очекивао је скори крај.

Једне бесане болесничке ноћи, пуној муке и неподношљиве грознице, заветовао се Св. Краљу, да ће, ако остане жив, донети котур воска. Војник је ускоро оздравио, некако се вратио кући и сачекао крај рата. Оженио се, скућио, а обећање решио да испуни кад постане имућан. Тако је пролазило време. После двадесетак година почео је Други светски рат. Намучили се.

Богу хвала, остали живи и здрави. Прошао и тај рат. У тешко поратно време деда није могао, а и да је имао воска, није смео да иде у манастир Дечане и носи силан восак. Деду сустигле године. На онај свет је отишао, а обећање није испунио. И ето, после петнаест година, његови потомци, унук и праунук, су дошли да то обећање испуне.
А зашто су донели кукуруз?

Пред сам полазак су решили да додају још нешто дедином завештању, па су напунили два џака кукуруза у зрну.
Неколико дана пре њиховог доласка, чика Војче (који је у манастиру помагао око стоке), рекао је игуману Јустину како има мало кукуруза за кокошке, а игуман је то некако превидео. Он је иначе био брижан домаћин и трудио се да све обезбеди на време. Те недеље ујутро Војче је, сав усплахирен, дошао код игумана Јустина, који се спремао да служи Литургију, и рекао му да ни зрна кукуруза више нема па не може да нахрани кокошке.

„Шта да радимо?“ упитао је скоро плачним гласом. О. Јустин је, у том тренутку потпуно немоћан да било шта уради, само одмахнуо руком и рекао: „Е, нека Свети краљ брине о томе!“
И Свети Краљ се побрину (било је то почетком седамдесетих година 20. века).

Из рукописа књиге архимандрита Алексеја (Вошћевића) и Радмиле Мишев „Дечанске и друге приче“

извор: Манастир Клисина