Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?” На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру, а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме: – Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо? Овај други је узвратио:

Ми много причамо о души, зар не? Када одемо на парастос или помен, ми се молимо за спасење душе слуге Божјег. Ако отворимо Стари завет видећемо да се на пуно места говори о души, али не толико пуно и о телу. Али, наравно, сви ми имамо и тело.

“У Јасеновцу није било геноцида. То је био радни логор у коме се полагао возачки испит и рекреативно играо фудбал, ту су се играле казалишне представе…“ само су неке од безумних изјава хрватских функционера. Колико може бити погубно наше ћутање показаће нам ови демонски умови рушењем “великосрпског мита“.

Драга браћо и сестре, овим путем вас савјетујемо и молимо вас, да не купујете оваква паковања јер иконе које се нађу на паковањима као и на славским кесама за флаше и сличним комерцијалним предметима, углавном заврше у канти за смеће а то је скрнављење светиње.

Млади брачни пар је дошао код остарелог баћушке са молбом да их разведе. Неслагање карактера су навели као главни узрок за развод брака. Баћушка са разумевањем саслуша њихову молбу па рече:

САМО ЈЕДНА РЕЧ МОЖЕ ДА ИЗАЗОВЕ НЕИЗЛЕЧИВУ БОЛЕСТ С времена на време у друштву се распламсава расправа о томе да ли је дозвољено (да ли треба?) да се псује. Научници кажу да се псовке буквално урезују у генетски апарат услед чега настају мутације које из покољења у покољење доводе до дегенерација.

Грех није у ствари оно што ми мислимо да јесте. Ми обично мислимо о греху као о кршењу правила, „неморалан чин који се сматра преступом против Божанског закона“ (Wikipedia). И многи људи доживљавају грех као дугачак списак са правилима шта смемо, а шта не смемо да радимо. И ако урадимо нешто погрешно, бићемо кажњени.

Понекад се црква дожиљава као својеврсна представа. Са свим оним што видимо, чујемо и покретима који се одвијају током Литургије, и сав напор који се улаже у стварању лепоте богослужења, може се десити да се осетимо као да смо само посматрачи у интересантном позоришном перформансу.

Ми, свештеници, требали би сви овако да се обратимо народу, али се малко стидимо, да још не отјерамо и ово народа што долази. Одлична беседа младог свештеника о томе како народ долази у цркву свега пар пута годишње и то из обичаја а не због Бога и свога покајања, а са друге стране сви се…