Књига се може набавити у сувенирници манастира Клисина, сувенирница “Ризница“ – Земун и књижара “Ризница“ Бања лука.

Садржај

Ријеч је о првом Житију нама готово непознатог угодника Божијег, који је своје овоземаљско постојање отпочео у санском крају 1714. године, да би се овим Житијем и вратио у њега, овај пут као неугасива воштаница пред Престолом Христа Господа, Којем је неуморно служио сав свој живот, и за Кога је мученички пострадао у 18. вијеку, у вријеме прогона православних хришћана на подручјима данашње западне и централне Румуније, када је римокатоличка црква, потпомогнута моћном Хабзбуршком монархијом, настојала да под своје окриље преведе што већи број православних Румуна и Срба.

Али Свети Висарион, заједно са својим састрадалницима, неуморно се борио за очување светоотачког предања и истините Цркве Христове, због чега је себе предао страдању, знајући да вјечност пребива једино у Истини. И због тога нам се и враћа, након три вијека проведена у нашем забораву, да нас помогне, укријепи и ојача, како бисмо и ми посвједочили истинитост Јеванђеља Христовог нашим животима, ријечју и дјелима, да бисмо се показали као достојни потомци духовних предака, од којих је један свакако и Свети Висарион Сарај Сански. Колико је Промисао Божији уткан у сваки сегмент нашег овоземаљског постојања свједочи и податак да је Епископ Г. Хризостом крстио састављача овог Житија, Милоша Ернаута, баш на дан када се молитвено прославља Свети Висарион Сарај Сански, 3. новембра, сада већ давне 1991. године.

Ово Житије представља први корак ка поновном сједињењу санског краја са својим јединим Светитељем, а за којег се доскоро, нажалост, није ни знало. Наиме, на канонским подручјима Српске Православне Цркве не постоји ни један храм посвећен овом дивном Преподобномученику, те је наша обавеза да ту историјску неправду исправимо својом захвалношћу и памћењем, како бисмо били удостојени благослова Светог Висариона Сараја Санског, који и данас молитвено заједничари са нама у Христу Господу.

САДРЖАЈ

На врло једноставан и допадљив начин, свештеник Павле Гумеров приближава обичном читаоцу оне проблеме, надања и жеље, са којима се сусреће готово свака породица, док истовремено, позивајући се на своје дугогодишње искуство духовника, нуди рјешења, подстиче на компромис, а све у духу светоотачке традиције, хришћанског васпитања и дубоке свијести о ономе шта смо, ко смо и куда идемо. Стога ова књига представља својеврсни приручник за породични живот, који може и мора доживјети своју пуну реафирмацију, да бисмо, сви заједно, преко заједничарења у породици са својима најближима, заједничарили у Цркви, која, као Лађа Спасења, представља једино сигурно уточиште на земљи, јер њоме, Духом Светим, крмани Сам Господ.        

С обзиром на данашње отуђење унутар саме породице, ова књига свештеника Павла Гумерова представља истински путоказ свима онима који чезну за породичним животом у складу са истинским вриједностима, те је због тога с радошћу препоручујемо.

САДРЖАЈ

Породични конфликти – Свештеник Павле Гумеров

У издању Манастира Клисина из штампе је изашла још једна књига руског свештеника Павла Гумерова, под називом „Породични конфликти – превентива и лечење“.

Издвојили смо један чланак из ове књиге, како бисмо вам приближили проблеме којима се бави ова књига, нудећи рјешења за све учесталије породичне конфликте.

„Из собе је изашла ташта, округлог лица, од шездесет година, челичног здравља, челичне воље, челичних убеђења – речју, жена од челика“.
В. М. Шукшин

Василије Макарович Шукшин има причу из које сам ја искористио цитат у епиграфу и називу овог поглавља. Она говори о томе како се једном зету десио обичан свакодневни конфликт са таштом, а она га је чак и суду предала и умало га није на неколико година у затвор стрпала. У датој причи је наравно ситуација доведена до апсурда, али је описан један уобичајен случај. Међутим, зацело, ова ситуација никога не изненађује – тај конфликт је свима познат. Зетови, снахе, таште и свекрве често не могу да нађу заједнички језик и стално се свађају једни са другима. И ми, нажалост, данас имамо прилику да видимо врло мало породица, у којој би горепоменуте личности живеле у слози. Стога би дакле многи зетови желели понекад, као јунак филма „Чувај се аутомобила“ да узвикну: „Треба се оженити сирочетом!“

Који је разлог вечитих конфликата између таште и зета, и између свекрве и снахе? Овде постоје два основна фактора:

1.Љубомора. Једног истог човека воли двоје људи. Али различито. Једна страна воли као мајка, а друга као жена (или муж). И тог вољеног човека они не могу да поделе међу собом. Наравно, овде је главни кривац углавном старија генерација. Мајка никако не жели да пусти своје вољено дете, нити да схвати да је оно одрасло и да, по природи ствари, има право да ствара своју породицу, односно да поред мајке воли још неког.

И да све то ни у ком случају не негира чињеницу да ће он наставити да воли своју мајку.

2.Судар две генерације: очева (мајки) и деце. Старија генерација некако сама по себи сматра себе искуснијом, мудријом. Старији људи мисле да имају право да дају савете и мешају се у животе млађих. Младима се то нимало не допада. Они имају свој живот и своје виђење ствари. За њих је поглед на свет старијих „старомодан“, а искуство – изашло из употребе.

Могуће је навести још и трећи разлог конфликта, а то су предрасуде. Предрасуде су првобитно необјективан однос према супротној страни. Тада ми под утицајем урбаних легенди о таштама и зетовима, као и на основу жалосног искуства пријатеља и рођака, почињемо лоше да се односимо једни према другима превремено, а приори (тј. пре искуства), односно, видимо у човеку противника, и по свој прилици, непријатеља.

Зашто се код млађе генерације конфликти јављају углавном са свекрвама и таштама, односно са мајкама својих половина, а с очевима веома ретко?

Жене су много емотивније, и емоције (укључујући и негативне) често односе превагу над разумом. И тако се оне лакше уплићу у конфликте и свађе. Други разлог је то што је мајчинска љубав, по правилу, јача од очинске. Дете више времена проводи са мајком и зато је више везано за њу, као и она за њега. Мајка веома страхује и брине за дете, много више него отац, и она не жели да га пусти јер из ње често говори слепа љубав, везаност, егоизам и љубомора.

Чувени истраживач природе љубави Ерих Фром писао је да у мајчинској љубави може бити присутан моменат посесивности, егоизма. Он „може бити манифестован у нарцисистичком* елементу мајчинске љубави. Због тога што се дете доживљава као део ње саме, љубав и слепо обожавање мајке може бити задовољење њеног нарцисизма. Други мотиви могу бити манифестовани у мајчиној жељи за заповедањем или поседовањем. Дете је беспомоћно биће које потпуно зависи од њене воље и природни објекат задовољења за жену која воли да заповеда, тј. која има црте посесивности“.

Понекад се заиста дешава и таква аномалија: мајка никако не може да схвати да је њено дете већ одавно одрасло и да је дужно да ступи у живот одрасле особе. Јер ако мајка има истинску љубав, онда она мора да схвати да не треба да задржава одраслог сина или ћерку, већ да им помогне да стекну слободу и независност. Љубав је жртва и уколико родитељи желе својој деци добро, они морају да схвате да је срећа немогућа без јаке породице и да њихова деца треба да буду срећна са својим вољеним. Љубав не тражи своје (1Кор. 13,5) каже апостол Павле, и ако родитељи траже љубав своје деце или су љубоморни, значи да их не воле довољно.

Да ли сте се икада запитали зашто има толико смешних вицева и анегдота за ташту и зета, а за свекрву и снаху их нема уопште? Ја лично нисам чуо ниједан за њих. То је зато што однос између снахе и свекрве има често уместо комичан – веома драматичан карактер, па ту онда није до шале.

Посебно ако је сина подизала самохрана мајка, онда она често њега сматра својом крвном имовином и уколико било која друга жена почиње да воли њеног сина, она одмах у њој види супарницу и чини велике напоре да посвађа сина и снаху, а понекад чак и да их заувек растави. Познавао сам случајеве где су мајке саме упознавале своје синове са њиховим будућим женама, а затим и уништавале њихов брак својом љубомором и слепом мајчинском љубављу.

При том, ове жене често несвесно срљају. Њима се чини да заиста воле синове и мисле да се снахе недовољно брину о њиховој вољеној деци, као и то да су, уопштено говорећи, препуне разних недостатака. А, у ствари, мајке се једноставно осећају усамљено, несрећно и напуштено и веома пате због тога. И њих, наравно, такође треба разумети.

Конфликт може бити погоршан тиме, што син такве доминантне мајке може бити врло зависан од ње. Он не може да донесе потребне одлуке, и уместо да брани своју жену и замоли мајку да се не меша у њихове животе, наставља да у свему слуша своју родитељку.

Он ће се копрцати између жене и мајке, што ће, наравно, само упропастити његов однос са женом, јер жена увек очекује од мушкарца одлучност и заштиту.

* * *

Представивши у општим цртама ситуацију, пређимо сада на главно питање: шта да радимо са свим овим и како да се понашамо према родитељима и млађој генерацији како бисмо избегли конфликтне ситуације. Пошто је моја књига намењена првенствено младим породичним људима, почнимо од њих.

Прво што треба да учините у комуницији с родитељима ваше половине јесте, да превазиђете предрасуде и заборавите све вицеве о таштама и језиве приче о свекрвама.

Навешћу једну поучну причу. Аутобусом путује један мрачни човек и мисли: све је лоше, жена звоца, деца – нерадници, ташта – злотворка. А иза његових леђа анђео бележи његове мисли: „Све је лоше, жена звоца, деца – нерадници, ташта – злотворка“. Није ово први пут. Сам је тражио.

Наравоученије ове приче је следеће: како се ти поставиш према свом животу и људима из своје околине – тако ће се живот и људи постављати према теби. Ако си ти убеђен да ти је жена џангризава, ташта – злотворка, а деца – нерадници, они ће то доиста за тебе и бити. И, обрнуто, ако је човек добро и позитивно настројен према другима, од њих ће заузврат добијати само добро и наклоност.

Таште и свекрве нису наши непријатељи већ мајке наших најближих, а то значи да би требало и нама да постану блиске. Наравно, оне се понекад понашају веома чудно: намећу своје савете и држе лекције, брину се за своју одраслу децу као да су још увек у обданишту и мисле да се ми недовољно бринемо о њиховим драгоценим чедима. Али све ово није зато што се оне лоше односе према нама, него зато што веома много воле своју децу. На крају крајева, и ми ћемо, ако Бог да, једног дана сви бити у прилици да се опробамо у улогама таста, свекра, таште и свекрве, и тада ћемо се исто тако бринути о својој деци, а сходно томе – и разумети њихове бриге и секирације. Сада их само треба умирити и дати им прилику да осете да су им деца у сигурним рукама, да имају бригу и да их нико не љути. А савете и лекције дају сви старији људи. Међутим, из неког разлога ми од својих рођених мајки савете мирно прихватамо, а када нам нешто сугерише рецимо свекрва – то онда у нама аутоматски изазива буру негодовања и сматра се као мешање у наш приватни живот. Као што смо већ истакли, све је то од оне исте пристрасности. Јер је једнако могуће одговорити и саветима мајке као и саветима свекрве, с обзиром на то да нам обе говоре корисне ствари. Само веома глуп човек мисли да све зна боље од других и не слуша ничије савете. Ево, на пример, ја се често консултујем са својом таштом и знам да је она у неким питањима много стручнија од мене. Узгред, старијој генерацији је то као мелем за душу, јер тражећи савет ми у ствари показујемо поштовање према човеку, признајемо његово искуство и ауторитет. Љубазност у вођењу дијалога са старијима и придржавање субординације – особине су истински културног и васпитаног човека.

Постоји још једна важна ствар. Односи са нашом половином побољшаће се само ако ми уместо да ратујемо са њеним (или његовим) родитељима, покушамо да нађемо заједнички језик са њима и покажемо да их поштујемо. Мајка је, посебно за мушкарце – светиња. Имао сам прилику да разговарам са бившим затвореницима и криминалцима, који су пола свог живота провели у затвору. И с каквом су само нежношћу ови, наоко, груби мушкарци причали о својим мајкама. Стога, ма колико нас не волеле наше жене или мужеви, не треба их терати да се располућују између нас и родитеља. Боље је средити однос са родитељима и приволети их на своју страну.

Наравно, није све тако једноставно. Постоје и веома тешки случајеви, готово патолошки, када без обзира на то колико се ви лепо и пријатељски односите, таште и свекрве никако не желе да прихвате зетове и снахе – у сталном су сукобу са њима и покушавају да им униште породицу. У таквој ситуацији се опет морате потрудити да учините све што је до вас како бисте сачували мир, и да посебну пажњу усмерите на јачање своје сопствене породице. Јер никаква свекрва неће моћи да вам уништи брак, ако је он јак и ако међу супружницима владају мир и хармонија. И, обрнуто, ако је породица на ивици развода, никакво уплитање таште неће бити потребно – довољан им је и најмањи повод да то реализују. И ево неколико препорука тастовима и таштама, односно, свекрима и свекрвама. Прва ствар коју треба да урадите да бисте разумели младе јесте да се присетите себе кад сте били млади. Сигурно сте и ви имали конфликте и трвења са родитељима својих брачних другова, и нисте могли такође да их разумете. И сада када су вам познате обе ове улоге, тј. млађе и старије генерације, онда вам је много лакше да их разумете, опростите и прихватите младе. Па ипак сте ви људи са великим животним искуством и немојте бити строги према омладини. Ако желите срећу својој вољеној деци, онда би требало да се молите за њих и бринете о миру у њиховој породици. И иако је веома тешко, треба да разлучимо када из нас говори права љубав према деци, а када егоизам и жеља да управљамо њима.

Сада је пред вама тежак период – „криза напуштеног гнезда“ и, наравно, та нова животна ситуација вас оптерећује. Међутим, и на те услове се морате навићи и прилагодити. Ваша деца су одрасла; у њиховим животима се сада појавила нова породица и ваш задатак је да ту породицу заволите и пружите јој помоћ и подршку.

Садржај

Сам писац ове књиге отац Павле у њеном уводу говори о томе, да су некада омиљено штиво биле књиге „ Добротољубље“, „ Лествица“ и остала душекорисна дела, а да савремени православни хришћани, нажалост, ретко узимају у руке те велике књиге.

О томе како данас правилно заузети став према многобројним савременим искушењима времена као и о томе како правилно да разумемо дух светоотачких поука прочитајте у Аскетици за мирајане. Књига се може набавити или наручити у манастиру Клисина, а представљамо и извод садржаја поменуте књиге:

Садржај

По ријечима рецензента књиге госпође Сашке Остојић, дипломираног филолога из Београда, пјесник „не губећи на умјетничкој вриједности једнаким жаром осликава стварност, те даје слике светитеља, описује васкрсења порушених храмова, свједочи косовску данашњицу… Пјесник се у завршници ове књиге појављује и попут ријеке која је протицала кроз стихове освећене храмовима, светитељима, прецима, корјенима… она се напослијетку улива, тј. проналази своје ушће, самог Христа…“

У штампи је још једно дјело поменутог аутора, а ријеч је о Житију Светог Висариона Сараја, чији ће излазак из штампе представљати поновни повратак у завичај Преподобномученика Висариона, који је познат у далекој Румунији, док је у свом родном санском крају готово непознат. То је разлог више да се радујемо изласку из штампе поменутог Житија, а до тада ћемо уживати у стиховима новообјављене књиге, чији нас наслов одводи под молитвени скут Свете Великомученице Марине – Огњене Марије!

САДРЖАЈ

У току су припреме за штампу и следећих књига: Аскетика за мирјане свештеника Павла Гумерова, Збирка песама Сузе мученице Христове песника Милоша Ернаута-Санског, као и Житије Висариона Сараја(Санског) од истог аутора. Књига „Света Тајна Причешћа“, као и књига „Домаћа црква“ може се купити или поручити у Манастиру Клисина.

САДРЖАЈ