Манастир Клисина » Светосавско Звонце

РОДИТЕЉИМА

Manastir Klisina — Wed, 31 Aug 2022 10:40:55 +0000

Кад дођу часи да човек крене,
да плави снови травом обрасту,
највише боли просуто време…
Грлите децу, јер брзо расту.

Сетиш се сваког баченог трена,
док ти се душа свија у ласту.
И жалиш силно што ниси више
љубио децу, јер брзо расту.

И све што беше битније, прече,
не вреди као игла у пласту…
Од срца, душе некоме тамо.
А твоја деца за трен одрасту.

И ништа неће време да врати.
Касно је, касно, да ране срасту.
Све знаш и видиш. Ал’ нема назад.
Волите децу, јер брзо расту.

ДОБРО И ЛОШЕ СЕМЕ

Manastir Klisina — Wed, 17 Aug 2022 11:16:56 +0000

Дошли ученици код старца и упитали га:
– Зашто лоше наклоности лако овладају човеком, а добре тешко, и још нису стабилне у души?
– А шта ће се десити ако здраво семе оставимо на сунцу, а болесно посадимо у земљу? – упита их старац.
Ученици одговорише:
– Добро семе које остане без подлоге ће угинути, а лоше ће израсти и дати плодове.
– Тако поступају и људи, – рече им старац. – Уместо да тајно чине добра дела, и да дубоко у души саде добро семе, они их свима показују и на тај начин губе. А своје грехове и недостатке, обрнуто, чувају скривене у души да их други не би видели. Они тамо дубоко урастају и уништавају човеково срце.

РЕЦЕПТ ЗА НЕВЕРИЦУ

Manastir Klisina — Mon, 21 Mar 2022 10:43:15 +0000

Много је људи долазило код оца Амвросија на разговор. Често су тражили од њега поуке и савете за разне животне ситуације.
         Једног дана дође неки човек и рече Старцу да је атеиста и да не верује у Бога. Једноставно, он не може да поверује да је неки тамо Створитељ Творац читаве Васељене. Пажљиво га је слушао отац Амвросије и ћутао.
         После неколико дана одлучи Старац да узврати посету и пође код атеисте. На дар му је понео лепу и велику слику.
         Атеиста се зачуди и рече да лепшу слику у животу није видео.
         – Како је лепа ова слика. Реците ми ко је ово насликао? Како се зове њен аутор?
         – Како ко? Па нико! – одговори Старац – на столу је лежало празно платно а изнад њега је била полица са уљаним бојама.
         И десило се то да се полица заљуљала и неке боје су пале и случајно се разлиле по платну. Резултат тога је ова слика.
         – Ви се шалите – насмеја се атеиста.
         – То је просто немогуће. Такве прецизне линије, таква комбинација боја, то мора бити дело неког чувеног сликара.
         Тада се отац Амвросије осмехну и рече:
         – Ви нисте у стању да поверујете да је ова слика настала случајно, без претходне замисли њеног аутора. А хоћете да ја поверујем да је наш прелепи свет са својим шумама и планинама, океанима и долинама, са сменом годишњих доба, са велелепним заласцима сунца и тихим месечевим ноћима, да је све то настало пуким случајем, без замисли његовог Творца?

ШИРОКИ ПУТ – Стара прича у новом руху

Manastir Klisina — Wed, 06 Oct 2021 11:21:14 +0000

На широком путу жена баш ужива и не жури.
Кад погледа иза себе – види да је тигар јури! Куд ће – шта ће, пут под ноге, бежати што брже мора, ал дође до краја пута, који води до понора. Оклизну се у паници и у понор скоро паде, ал из стене расте дрво – па на њега срећна стаде.

Док од горе режи тигар, за дрво се ухватила, а онда је миша белог, с њим и црног приметила. Сместили се код корена тог дрвета сасвим близу и не стају (о, невоље!) него дрво оба гризу. Испод жене, у понору, повелика змија љута, зинула је из све снаге – чека жртву да прогута. Збунила се јадна жена, на све стране тужно гледа и у стени тад примети мало слатког дивљег меда. Умочила прсте у мед, у уста га своја ставља, а на тигра и на змију и два миша заборавља. Удобно на грани седи, само један посао гледа: да се добро наужива тог лепљивог слатког меда.
Истина је ова прича, а та жена ја сам јадна, мобилни је моја сладост и стално сам њега гладна. За екран се прсти лепе, за тигра су очи слепе, безбрижно над змијом старим, за мишеве и не марим.
Није бајка, већ је басна, ова прича мало јасна. Свети људи смислише је и овако објаснише: Тигар ко смрт за мном јури, после смрти тек се страда: Змија која жртву чека – то је слика пакла, ада. Дрво, то је живот земни, скраћују га дани, ноћи – бео миш дан је, црн су ноћи, постепено крај ће доћи. Ваљало би сузе лити, њигма грехе очистити, али екран ме весели, јадно срце тај „мед“ жели!
С неба Христос руке пружа да ме спасе, јер ме воли. Богомати за мном плаче – несвесност је моја боли. Светитељи помогли би. На црквама звоне звона… Ал молитве моје нема – има само телефона!
Кад ћу да се опаметим? Кад ћу Бога да се сетим? Кад телефон да оставим и спасењем душе бавим? Света браћо, сестре свете, читаоче – свето дете, молите за мене јадну, мобилнога вазда гладну.

СТАКЛЕНА ТЕГЛА

Manastir Klisina — Fri, 10 Jul 2020 10:51:15 +0000

Шта у животу стављамо на прво место?

Ко има уши да чује – нека чује, ко има очи да види – нека види! Јеванђелска поука

         Професор је ушао у амфитеатар носећи ранац, који је ставио на катедру и предавање почео питањем:
         „Шта у животу стављамо на прво место, односно, шта нам је најважније?“
         Док су студенти размишљали како да одговоре, професор је на катедру ставио велику празну стаклену теглу и напунио је тениским лоптицама. Потом је показао теглу студентима и питао их да ли је пуна. Помало зачуђени питањем одговорили су да јесте. Професор је потом у теглу сипао ситне каменчиће, који су се откотрљали у празне просторе између лоптица. Поново је питао да ли је тегла пуна. Студенти су одговорили да јесте.

Онда је професор из велике кесе у теглу насуо песак. Песак је попунио празнине између лоптица и каменчића.
Поново је питао студенте да ли је тегла пуна. Студенти су потврдили, покушавајући да схвате шта, уствари, професор жели да им каже.
Онда је професор извадио две пластичне (поклопљене) чаше пуне кафе коју је сипао у теглу. Кафа је натопила песак. Студенти су се смејали. „А сада?“ питао је професор док се бура смеха стишавала. – Драге колеге, желео сам да вам сликовито прикажем шта у животу треба да има првенство. Замислите да је ова тегла ваш живот.

       Тениске лоптице представљају најважније, а то су: породица, вера, здравље, деца…
         Због тога би живот имао пуни смисао и када ничега другог не би било.
         Каменчићи представљају важне ствари као што су посао, кућа, кола и слично, а песак све остале мале ствари. Ако теглу најпре напуните песком, у њој неће бити места за тениске лоптице и каменчиће.
         Исто је и у животу. Ако потрошите све своје време и енергију на мале ствари, никада нећете имати времена за оне које су истински значајне.

       Водите рачуна о битним стварима:
         Идите недељом у цркву.
         Играјте се са децом и поучавајте их личним примером.
         О свему разговарајте и договарајте се са супругом.
         Поделите кућне послове.
         Поштујте и обилазите родитеље,
         Искључите телевизор бар један дан у току седмице.
         Прочитајте добру књигу.
         Увек ће се стићи да се очисти кућа и ураде ситније поправке.
         Утврдите редослед ствари и шта треба да има првенство. Најбитније су тениске лоптице – оно што је у животу заиста важно.
         Не може се стићи на сто страна у исто време, нити се могу испунити све жеље, ваше или туђе. Не дозволите да вас песак затрпа. Зато, унесите ред у свој живот.
         Једна студенткиња је питала шта представља кафа. Професор се насмејао. – Кафу сипам да бих вам показао да, без обзира колико мислите да вам је живот испуњен роковима и обавезама, увек има места бар за једну кафицу и разговор са драгим пријатељима.

       Приређено за Светосавско звонце на основу текста са интернета (бр. 5/2013.)

НЕЗАХВАЛНИ ПРОСЈАК

Manastir Klisina — Thu, 14 May 2020 09:43:41 +0000

Четврта Божја заповест: Шест дана ради и заврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
Вероучитељ је ученицима испричао ову причу:
Један је просјак усамљен лутао улицама. На њега се сажали неки човек. И желећи да му удели милостињу, отвори новчаник у којем је имао седам динара. Просјаку даде шест динара, а себи остави само један.
Просјак виде да је његов добротвор имао седам динара у новчанику, па га похлепно нападе, љутећи се што му је дао само шест динара и оте му онај седми динар. Кад је учитељ испричао ову причу, питао је ученике:
– Да ли је просјак био у праву кад је напао оног доброг човека? Ученици су почели бесно да вичу:
–   Не, просјак није у праву, он се огрешио о добротвора. Учитељ их на то запита:
–   Децо моја, знате ли ви ко је уствари онај просјак?
Ученици се погледаше у недоумици. Са великом пажњом су ишчекивали да им учитељ објасни ко је тај просјак.
А он им рече:
–   Онај незахвални просјак смо сви ми!
Ученици су запрепашћено гледали у учитеља, који настави:
–   Господ нам је дао седам дана у недељи. Једино што Он жели је да му дамо један од седам дана, а ми ни то не можемо зато што, ето, немамо времена. Радимо, имамо у кући много посла, или ујутро не можемо да устанемо на време. Све нам је важније од одласка на Свету Литургију. Постали смо похлепни и желимо свих седам дана само за себе. Нисмо ништа бољи од бесрамног просјака који је од милостивог човека отео једини преостали динар. Исто као што је просјак напао оног доброг човека и украо му онај седми динар, тако и ми отесмо недељни дан од Господа. Поштујмо недељу, дан васкрсења Господњег. Не дозволимо да се заваравамо и мислимо да је све друго на свету важније од Бога. Посветимо један од седам датих нам дана.

Истина и лаж

Manastir Klisina — Fri, 31 Jan 2020 21:31:32 +0000

Једном су се на путу среле истина и лаж. – Добар дан, рече Истина.
– Диван дан, рече лаж.
Истина застаде да види да ли је то тачно. Погледа око себе, виде ведро сунчано небо и закључи да је лаж није слагала, па одговори: – Да, заиста је диван дан.
Стигоше тако до језера. – Од овог лепог дана још је лепше језеро, – рече Лаж.
Истина провери и виде да је то тачно. Лаж дотрча до воде и рече: – Вода је тако пријатна, хајде да пливамо.
Истина неповерљиво дотаче воду прстима и осети да је вода баш пријатна за купање, па се сложи са лажи.
Скинуле су одећу и ушле у воду. Пливале су и уживале у кристално бистрој води језера. Кад Истина отплива мало даље, Лаж брзо изађе из воде, обуче одело које је истина пажљиво сложила преко једне гране и оде.
Виде истина шта је Лаж урадила, доплива и покуша да обуче одело Лажи, али никако није могла. Истини је одело Лажи било исувише тесно. Није имала куд, па крену онако нага. Сви су се згражавали кад су видели обнажену истину.
Од тада људи више воле да виде Лаж обучену у одело истине, него нагу (голу) истину.

О захвалности

Manastir Klisina — Wed, 04 Dec 2019 20:26:55 +0000

У Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу.
Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „
Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца?
Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“
„Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности: „Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“
„Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“
Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен.
Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује.

Да ли је Бог милостив?

Manastir Klisina — Fri, 29 Nov 2019 21:38:28 +0000

Један старији човек, који је одувек искрено веровао у Бога, поче да сумња у Божју доброту. Гледао је многе неволље у свету. Било му је жао због глади и страдања људи, па му се у ум увукла мисао да Бог није тако добар и милостив како је он веровао.
Једног хладног зимског дана на улици је угледао девојчицу која је стајала на мразу без капе и капута, у танкој хаљиници и поцепаних ципела. Дрхтала је од зиме.
Кад је угледао то безазлено, сиромашно дете како трпи, стари човек је у срцу помислио: „0 Боже, како можеш овако нешто да допустиш? Зар не можеш за ту сироту девојчицу баш ништа да учиниш?“
Одмах му је у срце стигао одговор: „Могу! Створио сам тебе!“
Овај одговор је упућен свима нама. Бог рачуна на нас; и сматра да ћемо ми, који можемо или имамо мало више, помоћи онима који су у потребити и имају много мање.
„Наше мало може бити много онима који немају ни мало!“ (Душко Радовић)

ПАРЧЕНЦЕ ОГЛЕДАЛА И СМИСАО ЖИВОТА

Manastir Klisina — Wed, 13 Nov 2019 15:44:39 +0000

Један студент је на крају предавања питао професора:
– Професоре, који је смисао живота? Студенти, који су се већ спремали да изађу, остали су да чују шта ће професор одговорити.
Затечен, професор је неко време пажљиво гледао студента питајући се да ли је то питање озбиљно или само шала. Схватио је да се студент није шалио, већ је заиста тражио одговор.
Пре него што је почео да говори, из џепа је извукао новчаник, а из њега парченце огледала не веће од једног динара, и почео причу:
– Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао огледало разбијено у безброј комадића. Био сам мали и нисам имао играчака. Узео сам парченце огледала да се играм. Одушевило ме то што и тим мајушним огледалцем могу сунчеву светлост да усмерим у нека места и углове где сунце никад није допирало, као што су тамне просторије на северној и хладној страни зграда…
Када сам одрастао, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога шта бих могао да радим у животу.
И ја сам само делић једног несазнатљивог огледала, које је немогуће упознати у свој његовој величини, сјају и лепоти, али се надам да могу унети бар мало вере, светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срца, и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно. Ако и други људи то примете и схвате, можда ће се потрудити да учине исто – унесу светло тамо где га нема.
Ето, то је за мене смисао живота. Због тога још увек чувам ово парченце огледала, јер ми је својом игром светлости показало пут.