16
Dec
2016

СВЕТОСТ ЈЕ НОРМАЛНО ЧОВЕКОВО СТАЊЕ (1 део)

svetost-je-normalno-covjekovo-stanjeДивљи магарац, који се крио у срцу, будио се и тражио своја права, тако да се човек враћао греху, иако је примио бели хитон Крштења.
Полако је Црква почела да смањује године епитимије, због слабости своје пастве.
Смањење година епитимије је био доказ да се повећао број болесних људи у Цркви.

Да би Антоније Велики оснажио проблематику о негрешењу и савршенству, зато што се и ми људи непрестано питамо да ли можемо да их достигнемо – у стварности сатана нам ставља у ум ову помисао да не бисмо били радосни – наставља овим речима:
Размишљај и говори себи: Нећу остати у овом свету; и нећу сагрешити пред Богом.
Размишљај и говори, па чак и ако то не мислиш: „Колико ћу остати у овом свету“? Ако будеш размишљао да ћеш можда данас, можда сутра умрети, нећеш сагрешити. Нико не греши када мисли на смрт. Међутим, потребно је да имамо савршену смелост пред Богом, да се не бојимо да начинимо ускок у смрт, јер је то ускок у рај, у Царство Небеско. Шта год нас задржава у свету, шта год чини да се бојимо, то треба да одбацимо.
Није потребно да се молимо Богу речима: „Боже мој, спаси ме, учини да будем добро, помози ми“. Шта год Бог жели нека буде! Путујеш морем, и брод почне да тоне. Путујеш авионом, и он се запали. Шта те се тиче? Никада се немој молити за себе да ти Бог помогне. Сам Бог ће ти помоћи, ако будеш имао ову смелост пред Њим. Не треба да прихватимо да прође ма иједан дан а да немамо потпуну смелост пред Богом. Нико не може да поштује Бога ако нема смелости (пред Њим). Немојте да једете, немојте да пијете; прво средите рачуне са Богом, и видећете колико је живот лак.

Не буди халапљив и не предај се преједању, да се у теби не обнове пређашњи греси.
svetost-je-normalno-covjekovo-stanje2У време Антонија Великог људи су се обраћали у веру из идолопоклоничке обмане, из неморалности и разврата, из јереси и раскола, тако да пређашњи греси означавају живот обмане, незнања, а Бог нам дарује овај живот да бисмо задобили чистоту; одговор ћемо дати за свако наше дело. Грех је постао једно с телом и душом људи; то је било неко природно неприродно стање. Толико је грех био уништио човеков организам да је човек живео противно природи као да је то нешто природно. Човек је постао као скот, развратом и нечасним животом, заклињањима и идолским махнитањем, гордошћу и свим страстима, тако да је преовладало оно противприродно као свакодневна природа до те мере да се човек питао да ли постоји иједна особа чистог живота.
Када би се човек враћао Богу, његови греси су опраштани крштењем и монашким постригом, што је веома свестан и одговоран чин, и човек је задобијао посебну силу чистоте – једину претпоставку да живи у Богу. Упркос свему томе, човек се, и после очишћења које му је Бог дао, сећао свог неприродног стања, острашћености у коју је пала људска природа – икона Божија. Међутим, он се није сећао пређашњих грехова као искуственог стања, као обнављања грехова у своме срцу; живео је као да никада није ништа сагрешио. Имао је само осећање своје физичке грешности, али је живео у Богу и у добрима духовног живота. Није имао сећања, није осећао потребу да се врати на старо; није имао друге недоумице старог живота. Бог је могао њиме да управља.
svetost-je-normalno-covjekovo-stanje3Међутим, постојале су околности када се читава сила прошлог живота враћала попут непогоде у људску душу, и човек је губио снагу да се томе супротстави; природа је задобијала своју стару противприродну снагу. Дивљи магарац, који се крио у срцу, будио се и тражио своја права, тако да се човек враћао греху, иако је примио бели хитон Крштења. Међутим, могао је поново да затражи благодат Божију, и Црква би му праштала. Када би кроз многе године доказао да је остао близу Бога, тада би задобио пређашњу силу и чистоту. Да би човеку помогли, Свети Оци су за њега одређивали дугогодишњу епитимију, од три до двадесет пет година, много пута све и до краја живота.
Људи тада нису били самољубиви као ми и нису поседовали начин размишљања окренут само себи. Ми једног дана грешимо а другог дана, зато што се исповедимо, желимо да се причестимо. Они су били сигурни да су се удаљили од Бога, да су изашли из Раја и да сада огњени мач чува Свето Причешће. Дакле, тражили су да се удаље од Светог Причешћа ради свог спасења, да би живели у паклу одсуства Светог Причешћа, да би доказали своју љубав према Богу, и да би се после поново причестили.
Полако је Црква почела да смањује године епитимије, због слабости своје пастве. Дакле, пошто су многи верници одгурнули благодат Божију и радије бирали да у свом животу живе у агонији, Црква, како их не би напустила, следила их је у њиховим колебањима, „не би ли се можда спасао неко од њих“, као што каже Апостол Павле.
svetost-je-normalno-covjekovo-stanje1Смањење година епитимије је био доказ да се повећао број болесних људи у Цркви. Упркос свему томе, постојао је и напредак који се дешавао напоредо. Колико се увећавао грех, утолико је бивала изобилнија благодат Божија, стварајући на супротној страни велики број чистих људи. Они су се још од детињства уздржавали и остајали чисти и непорочни све до краја свога живота. Њихова чистота се састојала у уздржању од телесних грехова, али превасходно оних у уму, као што су стања хуле, гнева, нарушавања датих заклетви, гордости, празнословља и неверовања, јереси посебно самољубља – то да мерило будем ја и моје жеље – и друго томе слично. Читава ова војска светих људи се увећавала постајући веома велика противтежа греху, тако да је Црква с великом радошћу исповедала да је, као тело, напредовала.

извор: Архимандрит Емилијан