16
Jul
2020

Света Софија

Гротескни турски моћник у једној од својих демагошких излива опседнутости посегао је за највећом православном светињом, катедралним Храмом Божије Премудрости или Светом Софијом у Константинипољу покушавајући да је претвори у оно што она није и чему се она просто отима.

Мотив за овакву перверзију злог турског митомана Ердогана јесте фалсификовање историје и уништавање изворне културе у средишту наше православне цивилизације Константинопољу. Тај град над градовима ми Словени називамо и својим именом – Цариградом, а сам оснивач и рођени Нишлија цар Константин га је назвао ”Новим Римом” што је он уистину и био када је физички преселио готово све патрицијске фамилије и институције из ”Старог Рима” – престонице данашње Италије.

Од свих хришћанских цркава убедљиво најзнаменитија је Црква Свете Софије, дело такође једног римског цара рођеног у Србији Јустинијана. По монуменалности, градитељским иновацијама и достигнућима (и то у 6. веку), Света Софија не може да се мери ни са једном другом грађевином, а с обзиром на количину највећих хришћанских реликвија коју је чувала разница Свете Софије нема јој равне у свету. Можда бисмо могли једино (такође константиновско-јустинијановску) Цркву Светог Гроба Господњег у Јерусалиму да поменемо у истом духовном рангу са Светом Софијом константинопољском, но и овде Света Софија потпуно импресионира јер су, на пример, у њој једно време биле похрањене мошти свих светих апостола, цео Часни Крст Господњи из Јерусалима, мошти Светог Јована Крститеља, између осталих многобројних прворазредних библијских реликвија.

Замислите у 6. веку импресивну свету грађевину у којој се служи Божанствена Литургија, а хор од 1,500 богослова пева испод централног дома у простору савршене акустике у којој никакав микрофон никада није био потребан? Није ни чудо што су изасланици руског кнеза Владимира помислили да су у рају када су присуствовали Светој Литургији у Светој Софији након које су били сигурни да је једино православље вера Господа која је створила универзум и да је једино православље вера за Русе.

На такву грађевину су кидисали сви освајачи, варвари, пирати, пљачкаши, и хорде из азијских степа. Она њима не значи ништа, а нама православнима је све. Она је физички доказ суштине нашег постојања као православних хришћана коју уздижемо у славу Божије Премудрости.

А ти пљачкаши и хорде и са запада и са истока, нису успели да нас униште. Нас православних и даље има на милионе у целом свету и нама је и даље централна светиња Храм Свете Софије у Константинопољу. Дакле, ми постојимо и сведочимо да је тај храм наш, а то смета карикатуралном турском председнику који је мислио да нас више нема и да смо му ми опасност? Е па вара се гротескни ага, ми итекако постојимо и чекамо да вратимо оно што је наше, а што су прорицали бројни пророци и угодници наше Пресвете Православне Цркве попут Светог старца Пајсија Светогорца који је савременик многих од нас.

Нарцис и кукавица какав је извикани ”султан” Ердоган не рачуна на дугорочне ефекте свог бесрамног чина упућеног против васељенског православља. Ми, православни хришћани, наравно не пристајемо ни на музеј као отеловљење непријатељског секуларног духа на нашој прворазредној светињи. Ми само тражимо оно што је наше, а то је централни катедрални храм наше васељенске Православне Цркве. Ми не само да још увек постојимо у самом Константинопољу, нас има на милионе и у целом свету, а у стању смо да дуго памтимо.

Помоћ у повратку наше светиње свакако не очекујемо са запада. Своје историјске лекције смо научили, а то што је нека грађевина од највећег светског значаја проглашена за културно добро на УНЕСКО листи, као што видите, нема никаквог значаја. Ага то прекрши како му се прохте.

А ако су исламисти мислили да обележе још једном територију тако што ће да скрнаве најважнију хришћанску цркву на свету, а било какву реакцију која се томе противи да представе као део антиисламизма хришћанских расиста, чему онда тренутна изградња највеће џамије на свету на малоазијској страни, на истанбулском видиковцу Чамлиџи?

Но турска држава ће свакако претрпети још један у низу удараца по углед ове изразито неслободне земље у великом економском паду у последње четири године. Некада је Црква Премудрости Божије или музеј, који су турски секуларисти отворили, била убедљиво најважнији и најпосећенији туристички објекат у читавој Турској. Како ће сада да се обилази активна џамија уместо музеја, остаје да се види. Нама православнима не одговара ни музеј, ни џамија, већ једино повратак у литургијску употребу нашег најважнијег храма.

Поновно претварање Свете Софије у џамију и њено скрнављење, православци целог света с правом доживљавају као велику трагедију.

Света Софија јесте већ била и џамија и музеј. Но без обзира на то, сви српски туристи и ходочасници, али и православни хришћани уопште, су годинама најважнијем храму наше Цркве, приликом својих обилазака Константинопоља, прилазили са највећим пијететом, као да је у питању активна хришћанска светиња, а не само Јустинијаново градитељско чудо из 6. века. Многи од вас су се тако осећали у овој по свему изузетној светињи.

Непријатељски и огаван чин турске државе, заједно са њеним карикатуралним вођом, треба све нас православне хришћане да надахне оптимизмом и вољом за нове богоугодне подухвате. Док год се хришћанство и даље доживљава као претња, оно је живо, чудотворно и васкрсавајуће.

Последња Божанствена Литургија служена је у Светој Софији јануару 1919. година када је Константинопољ стављен под међународни протекторат због пораза Турске као једне од Централних сила у Првом светском рату. Литургију је служио отац Лефтерис Нуфракис из Ретимна на Криту, заједно са неколико грчких војних свештеника и руских и грчких официра који су кришом продрли у тадашњу џамију, освештали је и, без знања турске поражене владе и савезничких мисија, одслужили Свету Литургију. Често су православни верници покушавали да отпевају химне посвећене Христу или Пресветој Богородици или разне тропаре у овом велелепном храму, а неки од њих би током последњих деценија завршавали и у затвору у земљи која се иначе плаши хришћана.

Легенда каже да ће се сам цар Константин XI Палеолог Драгаш (по мајци Србин), који је јуначки пао 1453. на зидинама Цариграда бранећи га од турске најезде, појавити у свој својој царској слави кад се буде служила прва Света Литургија у Светој Софији. Можда је већ био присутан духом те 1919. но верујемо да ће се она поново служити, а ко зна, можда нам се и сам цар јунак и мученик укаже?

Не заборавите да приупитате кад год сретнете неког турског амбасадора или званичника када ће да нам врате Свету Софију! Јер је она Божија и наша, и ни за шта друго није створена до за Свету Литургију.

извор: Историја Срба