14
Aug
2018

Сумњиви рај

„… Кажу за неког човјека: Умро и отишао на небо. И тамо гледа оне ливаде, дивно, палате неке. Дивно, не може очи да одвоји. Каква је ово красота људи моји. Глед`о, глед`о, па се и наглед`о. А зна да је то вечност, и сад – како ћу овако? Шта ја овде да радим? И досади му.
И онда, види ту иду, шетају неки људи и он позове једног од њих и пита: Молим те, немој погрешно да ме схватиш, али ово је стварно предивно, нема шта. Али мени је овде мало досадно, не знам са собом шта ћу. Је л` знаш ти како је у том паклу? – А овај га онако запањено гледа, и каже му: Човјече, ПА ТИ СИ у ПАКЛУ!
ЕТО ШТА ЈЕ ЧОВЈЕК КАД ЈЕ САМ! Пустите га и у Рај САМОГ, неће моћи да пева ЛИТУРГИЈСКУ ПЕСМУ…“

извор: БЛАЖЕНОПОЧИВШИ АРХИМАНДРИТ ЛУКА АНИЋ