6
Feb
2019

ШТА ЈЕ ГРЕХ?

Грех није у ствари оно што ми мислимо да јесте. Ми обично мислимо о греху као о кршењу правила, „неморалан чин који се сматра преступом против Божанског закона“ (Wikipedia). И многи људи доживљавају грех као дугачак списак са правилима шта смемо, а шта не смемо да радимо. И ако урадимо нешто погрешно, бићемо кажњени. Али биће да је грех ипак нешто мало другачије него то. У раном хришћанству за реч грех кориштена је грчка реч амартиjа (ἁμαρτία) која се користила у стреличарском спорту и значила је промашај мете, циља. Грех је дакле, а тако га и Црква види, једна врста пада то јест промашај нашег циља. А шта је циљ за нас хришћане?
Одговор на то питање зависи од тога како ми приступамо Богу: да ли као робови, слуге или деца. Блажени Теофилакт је говорио да: „Постоје три типа људи који се спасавају. Први личе на робове који чине добро јер се боје суда. Други личе на плаћене најамнике који жудно служе Богу ради награде. Који припадају трећој врсти људи, то јест они који су као синови, они држе заповести Божје из љубави према Њему.“
Ми приступамо Богу као робови онда када је наша главна мотивација да избегнемо пакао. Ми се приближавамо Богу као слуге онда када је наш главни циљ улазак у рај. И најзад, ми приступамо Богу као Његова деца када је наша главна мотивација љубав.
Да ли то онда значи да правила нису важна? Није баш тако. Али то значи, да ако ми напредујемо у нашем духовном животу ми онда мењамо начин на који доживљавамо заповести и грех. Тај напредак усмерава и нашу пажњу, престајемо да се бринемо о греху и тами и уместо тога фокусирамо се на врлине и светост. Такође се мења и начин како ми видимо ствари. Дакле, кад приступамо Богу као робови ми смо му послушни како не бисмо били кажњени. Кад пређемо од размишљања робова до размишљања слугу то не значи да смо престали да се плашимо. Али тај страх се мења, престајемо да се плашимо пакла, и уместо тога плашимо се да не изгубимо рај. Негативна врста страха, која нас спутава од пакла, постаје позитивна врста страха који нас вуче ка небу, према нашој награди.
А када узнапредујемо још више, када престанемо да размишљамо као слуге и почнемо да размишљамо као деца, то опет не значи да престајемо да желимо награду. Али награда је другачија, ми нисмо толико заинтересовани за рај, за награду, за ствари, ми смо заинтересовани за Бога. Њега Самога, Кога волимо. Желимо да будемо близу Њега, желимо да Му се приближимо. Он је једино што је важно. Ми се још увек бринемо о последицама наших грехова али то није страх од казне. То је страх да најважнији однос у нашем животу не буде оштећен. Ми смо у страху, не зато што се плашимо Бога, већ зато што се бојимо да живимо без Њега. Тако живе светитељи, а тако можемо, такође, и ми да живимо.
Један светитељ наших дана свети Порфирије Кавсокаливит је пример овога. У књизи „Подвижник љубави“ записан је његов разговор пред крај његовог живота. Он прича о томе шта очекује да ће се десити с њим када умре. Признао је да је забринут због својих грехова али се плашио да, кад сусретне Бога, да му Бог не каже да он тамо не припада. И велики Старац је имао нешто врло једноставно, и веома моћно, као одговор на то: „Да, ја нисам достојан, Господе, да будем овде, нека буде оно што ти хоћеш, нека буде оно што хоће љубав Твоја.“ Свети Порфирије је био довољно смирен и свестан свих својих сагрешења. Али он није био уплашен од казне. Он је само желео да буде близу Бога, да се потпуно преда Његовој вољи. Он је прихватио Божји позив и приступио Му као дете. Али то не значи да су грех и правила били небитни у његовом животу. Светитељи нису изнад правила. И они прате све шта смемо, а шта не смемо да учинимо, о чему размишљамо када говоримо о греху. Само што су светитељи Божји превише заокупљени тиме да постану Његова деца, превише заокупљени љубављу према Богу да би то приметили. Зато приближимо се и ми Богу, нашем Оцу, као Његова љубљена децу.

извор: интернет