11
Feb
2017

СМИРЕЊЕ

Причали су људи о једном духовнику и чудили се колико је његово смирење. Нико није ничим могао да га увреди.
Чуо то неки безбожни и безобразни човек и одлучио да по сваку цену наљути духовника. Дошао је у његову пећинску црквицу и почео да га изазива, понижава и вређа.
Док га је злонамерник вређао, духовник је, потпуно смирен, стајао ћутећи. Само је онај ко је монаха добро познавао могао да примети да су му очи тужне. Духовник је искрено жалио тог човека и, у себи се, за њега молио.
Дрзник није могао да верује. Од његових поганих речи одзвањали су зидови пећинске црквице, а духовник ни трепнуо није на најгоре увреде. После сат времена, безбожник више није могао ни да псује, изгубио је сву снагу и коначно се нормалним гласом обратио монаху:
„Разумем ја те духовне ствари, као, није вас брига шта други људи мисле и кажу, али, ја сам тебе понизио и увредио. Треба да научиш да се бориш за себе.“
Тек тада монах проговори:
„Синко, могу ли да ти поставим два питања?“
„Питај!“ – одговори човек.
Монах упита:
„Ако ти мени донесеш поклон, а ја га не прихватам, коме тај поклон припада?“
„Па, ако не прихватиш поклон, онда он и даље припада мени“ – рече човек.
Монах настави:
„А сада, сине мој, ако ти за мене имаш само увреде, а ја их не прихватам, коме оне и даље припадају?“

извор: ''Светосавско звонце'' бр. 9/2016.