8
Aug
2015

О КРШТЕЊУ (1 део)

УСТАНОВА И ЗНАЧАЈ КРШТЕЊА

O krstenju2Свету тајну крштења установио је Господ Исус Христос, рекавши својим ученицима: «Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа» (Матеј 28,19). Христос је дао и лични пример, када је отишао на Јордан да га Јован крсти. Коначно, Христос Је рекао: «Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје» (Јован 3, 5).
Реч крстити значи: очистити, умити, погрузити у воду стару грешну природу, а изићи из воде обновљен. У Тајни крштења човек се чисти и избавља од грехова и од одговорности за грех, постаје нови и препорођени човек.
Да би примили ову Свету тајну, треба имати веру и покајати се за своје грехе, одрећи се Сатане и свих дела његових и зажелети јединство са Христом. Од момента крштења човек добија Анђела чувара и постаје војник Христов.
«Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не верује биће осуђен» – говори Господ. Тајна крштења врши се само Једном, она се као духовно рођење не понавља. «Један је Господ, једна вера, једно крштење» , вели Св. апостол Павле (ЕФ. 4, 5). Тако се каже и у Символу вере: Исповедам ЈЕДНО крштење за опроштај грехова.
Вера у Господа Исуса Христа остаје непотпуна, ако она не води до тог крштења «водом и Духом» а за «опроштај грехова».
 
    КАДА ТРЕБА КРСТИТИ ДЕТЕ?

O krstenjuКрштење је неопходно за све људе, од самог почетка њихова живота, због чега се оно у Православној цркви врши још у дечјем узрасту, непосредно после рођења. Господ Исус Христос је говорио: «Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско». Тако су и апостоли поступали, припуштајући децу крштењу.
Одлагање крштења за касније, из било којих разлога, неоправдано је. Неко месецима чека на кума, неки се правдају заузетошћу на послу, трећи чекају неку погодну прилику за славље, па да о истом трошку крсте и дете. Данас се појавио један врло лош обичај: чека се први рођендан детета, па да се узгред обави и крштење. Родитељи се тиме према најдражем бићу најнемарније односе. Како би било, кад би болесно дете држали у кући и чекали неку погодну или случајну прилику да га однесу лекару, не мислећи да би то могло бити исувише касно. Зато данас и имамо доста велики број одраслих некрштених Срба. Неки неодговорни родитељи постали су свесни грешке одлагања крштења тек при детињој изненадној, трагичној смрти.
Крштење је залог вечног живота. Зато је један Свети отац рекао: «Сваки дан је дан Господњи,сваки час, свако време је погодно за крштење». Пракса Цркве и обичај у народу је да се крштење врши у првих шест недеља живота и да се може обавити у свако доба године и дана.

        ИМЕНА НОВОКРШТЕНИХ
                                                                                                                                                                                                                                                                                                        
Онај који се крштава добија име, најбоље неког Светог, да 6и му тај Свети био покровитељ и образац у животу (најчешће је то Свети у чији се дан дете родило или у који се крсти).
Може се детету дати име и по неком од предака, који је иза себе оставио лепу успомену достојанством свог земаљског живота. Значи, за дете треба тражити име у породици и свом народу, а избегавати потпуно незнабожачке навике – бирати имена зато што су сада «модерна» и «лепо звуче». Или још више – истраживати и измишљати имена којих уопште нема у хришћанском културном свету.
Једна немила појава прети да потисне наша лепа народна имена. У матичним књигама је све мање имена: Јованка, Милица, Анђелија, Љубомир, Радиша, Милија, Мирољуб. То су за савремене родитеље застарела имена, миришу на сељачке гуњеве и опанке. И да би показали да са опанком немају никакве везе, дају имена: Теа, Диана, Мона, Роберт, Кристијан, Денис… И ово су, несумњиво, лепа имена, али за Немце, Французе, Талијане. А они, бар колико нам је познато, још нису почели својој деци давати имена Душан, Јагода, Љубица… Како нескладно звучи Роберт Јовановић, Мона Поповић и сл.
По нашем древном обичају име детету даје кум, али у договору са родитељима.

        БИРАЊЕ КУМА И ЊЕГОВЕ ОБАВЕЗЕ
    
O krstenju1Кум може бити само лице православне вере.
Малолетна деца се крштавају по вери родитеља и кумова и они својим православним исповедањем вере надокнађују малолетност детета.
Кум треба да буде чистог и примерног живота, како би могао да буде живи узор своме кумчету. Потребно је да у моменту крштења буде пунолетан (у сваком случају не млађи од 15 година), како би могао одговорити обавезама васпитања кумчета, а такође да није сувише стар у време крштења, јер у том случају неће моћи да прати духовни развој кумчета у детињству и младости.
Јасно је да човек, који је дошао у сукоб са Црквом или ју једноставно напустио или води непристојан живот, не приличи да буде кум на крштењу.
Кумовањем на крштењу улази се у духовно сродство, које почиње од кума, кумчета и кумчетових родитеља и иде све до седмог степена, као и крвно сродство. Зато и није уобичајено да кумују ближи сродници, да не би долазило до преплитања крвног и духовног сродства.
Кумство је у нашем народу у изузетном поштовању. Узречице «Бог – па кум»; «Пред кумовом се тарабом капа скида» јасно показују колики углед и част припадају куму. На небеском своду, по народном веровању, «Кумова слама» опомиње свакога ко би и помислио да се огреши о кума. Разуме се да ово изузетно поштовање и част, који се указују куму,
произилазе из озбиљних обавеза које кум прима на себе у току чина крштења.
Вера родитеља и кумова (духовних родитеља) и свештеника који крсти, попуњава недостатак сазнања код деце, при чему благодат Божја делује независно од узраста крштаваног.
Задатак кума – крсног оца или матере – је да новокрштеног члана представи хришћнској заједници, да брине о његовом хришћанском васпитању, а ако је у питању одрасла особа, да гарантује за његове исправне намере да приступи, кроз крштење, православној вери.
Кумство није формалност. Обавеза кума није у томе да своје кумче «мази» поклонима, већ да му буде пример хришћанског моралног живота, а у случају потребе да му замени и родитеље, ако би ови занемарили васпитање детета на хришћански начин.
По схватању нашег народа грехота је одбити, не прихватити се кумства, али је исто тако непожељно мењање кума без стварног, озбиљног разлога. Из чисто васпитних разлога добро је да су кум и кумче истога пола, ма да то није и обавезно.

    ПРИПРЕМА ЗА КРШТЕЊЕ

Основна припрема за Свету тајну крштења састоји се у упознавању родитеља и кумова (као и кандидата за крштење ако је већ одрастао) са основним истинама вере, суштином Свете тајне крштења, Символом вере и свакодневним молитвама (Оче наш…, Богородице Дјево, молитва Анђелу чувару).

ДРУГИ ДЕО

извор: Велика Ремета 2010