4
Feb
2015

МУДРИ МОНАХ

Mudri monah1У једној пећини живео стари монах који годинама није излазио међу свет. Храну му je доносио један од братије из суседног манастира.
Једног јутра, уместо тог брата, храну je донео игуман манастира. Сав тужан поче се жалити старом монаху.
    – Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.
Старац га саслуша и поче да се смеје.
    – Ви тужни? Па зар je то могуће на таквом месту?
    – Каквом месту? – упита игуман.
Mudri monah    – Па међу вама je један свети човек, a ви очајавате и тугујете.
Игуман се замисли док je силазио ка манастиру. Размишљао je, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта je чуо.
Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако je на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.
To je и народ приметио и почео je са радошћу да долази код њих. И братство се увећа.
Игуман тада оде поново старцу.
    – Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ja нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.
Старац се насмеја и рече:
    – У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.

                                                                                           Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 10/2014.

извор: Светосавско звонце