18
сеп
2014

МАЈЧИНО ПИСМО

Majcino pismoБило је то пре неколико година. Сви су се спремали да прославе празник Рождества Христовог. Украшавали су јелке и припремали дарове.
А ја сам био сам у туђој земљи – без породице и пријатеља и чинило ми се да сам остављен и заборављен од свих. Око мене пустош без икакве милости и љубави – далеки град, туђи људи до чијих срца не допире мој јад. Утучен и безвољан, сетих се да прегледам стара писма, која сам годинама читао у тешким тренуцима.
У старом ковчегу нађох и писмо које ми је написала покојна мајка пре двадесет и седам година. Каква срећа што сам баш то писмо нашао. Немогуће га је препричати, зато га цело записујем.

Драги Никола, вољено моје дете,
Жалиш ми се на самоћу. Од твојих ми је речи болно у души. Тако бих желела да дођем и будем са тобом, да знаш да ниси сам и не можеш да будеш сам. Али, не могу да оставим тату самог, сада кад му није добро. А и ти треба да спремаш испите и завршиш факултет.
Рећи ћу ти, сине, зашто се ја никада не осећам усамљена.
Знаш, човек је усамљен онда када никога не воли. Зато што је љубав невидљива нит која нас чврсто повезује. Тако ми правимо букет. Људи су цвеће, а цветови у букету не могу да буду усамљени. Кад се цвет расцвета и почне да мирише, баштован га ставља у букет.
Тако је и са нама људима. Срце оног ко воли, цвета и мирише миомиром. Он дарује свету љубав, као цвет мирис. Зато онај ко воли, не може да буде усамљен. Његово срце је код оног кога воли – мисли на њега, брине се о њему, дели са њим радости и страдања. Он нема времена да буде усамљен, нити да размишља о самоћи. У љубави човек заборавља себе – живи са другима, живи у другима. А то је срећа.
Већ видим твоје лепе плаве очи како ме зачуђено гледају и чујем твоје тихо негодовање. Ти мислиш да је то половина љубави, а потпуна је само онда када си и ти вољен. Но, ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути: ко истински воли, не цењка се. Не треба стално да се преиспитујеш и питаш: а шта ће ми донети моја љубав? Очекује ли ме узајамност? Да ли ја волим више него што мене воле? Вреди ли да толико волим?…
Све је то непотребно и није добро, зато што показује да: љубави још нема – или је више нема.
Човек који љубав мери и вага – не воли. Ситничаво одмеравање и вагање пресеца животворни ток љубави, без које се ствара духовна пустош, мрачна студена пустиња, незагрејана и непросветљена лучом срца. Људи, осетивши да је око таквог човека све пусто и хладно, окрећу се од њега не очекујући ни љубазност, а камоли људску топлину, а он постаје још усамљенији. Остављен и несрећан полако тоне у потпуну самоћу.
Не, мили мој, љубав треба слободно да струји из срца и не тражи ништа за узврат. Прилази људима с љубављу, воли их, и тако ћеш побудити њихову љубав. Кад волиш, то није пола среће, то је цела срећа. Само то прихвати и око тебе ће почети да се догађају чуда. Ослободи се, отвори своје срце, пусти љубав да зрачи, светли и греје све унаоколо. И ускоро ћеш осетити како си са свих страна обасипан исто таквом љубављу. Зашто? Зато што твоја безусловна доброта и некористољубива љубав побуђује у другима исто такву доброту и љубав.
Тек тада ћеш доживети и осетити повратни ток не као „потпуну срећу“, него као незаслужено земно блаженство, у којем ти срце цвета и радује се.
Никола, дете моје! Размисли о овоме и сети се мојих речи, када се поново осетиш усамљен. А посебно када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и блажен, зато што је Господ наш баштован, а ми смо цвеће у Његовој башти.
Твој тата и ја те волимо и нежно грлимо.
Мама.

Хвала ти мајко! Хвала ти за љубав и утеху. Твоје писмо увек читам сузних очију. А тада, у тренутку кад сам прочитао писмо, зачула су се Божићна звона.
0 незаслужено земно блаженство!

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 10/2013.

извор: Светосавско звонце