КАДА ОСТАРИМ

Објављено петак, 02 мај 2014 20:57

         Била једном једна слабашна старица која је, када је њен вољени муж умро, отишла да живи са сином, снахом и унуком.


         Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурила из шоље. Син и снаха нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли – што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.
         За вријеме јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка.
         Једне вечери, управо прије вечере, мала дјевојчица је сједила на поду играјући се са коцкама.
         “Шта то правиш? – упитао ју је отац озбиљно.
         “Правим мали сто за тебе и маму” – одговорила је, “Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велика.”
         Отац и мајка су занијемили и то је изгледало као да траје цијелу вјечност. А онда су почели да плачу.
         У том тренутку су постали свјесни онога што су урадили и туге коју су проузроковали. Те вечери вратили су старицу на њено право мјесто за великим столом и од тог дана она је увијек јела са њима. А кад би комадић хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више нико не мари за то.

                                                            Извор - ПРОТА СТЕВА ДИМИТРИЈЕВИЋ