Vinaora Visitors Counter

2296206
Your IP: 3.92.74.105
Server Time: 2020-09-19 21:44:06
     
 

ИГУМАН СИМОНОПЕТРИТСКИ ЈЕЛИСЕЈ

Разговори и поуке Игумана симонопетритског, Старца Јелисеја, са Епископом бихаћко-петровачким Г. Хризостомом, Игуманом клисинским Г. Василијем, монаштвом и вјернима у салону Манастира Клисина, након доксологије у манастирском храму, у касним вечерњим часовима, 2. јуна 2010-ог Љета Господњег

 

Старац Јелисеј: ...Врло је важно да све почиње једноставно, без гужве, без галаме, без хвалоспјева својих дјела. Ми монаси не треба да пропагирамо сами себе. Бог је тај Којикроз наше молитве даје све што нама треба. Важно је да сваки од нас, који је преузео неку службу у Цркви, ту службу потпуно и цјеловито извршава. Један добар Епископ, на примјер, може бити Епископ десет или двадесет година, али ако постави добре темеље (ако добро укоријени) то ће засигурно да служи (то што је уобличио, направио) и након педесет, седамдесет и више година. Један добар Игуман може да служи своме Манастиру (ако постави добре темеље) и сто година (да трагови његових дјела живе и послије њега). Зато Бог не чини ништа због наших хвалоспјева, већ све чини са благодаћу.
Неки Светитељи, које имамо у Грчкој, Свети Нектарије Егински на примјер, који је један, храни цијелу Грчку Цркву. Њему хрле са свих страна и тамо се дешавају многа чуда (Свети Нектарије Егински је највећи Чудотворац у данашњем православном свијету.
За период од 100-200 година довољно је само два или три Светитеља. На примјер, Старац Пајсије, на Светој Гори, имао је (и још увијек има) толико утицаја на многе људе, а био је обичан, прост монах. Он је сав свој живот тежио ка молитви, да се што више и усрдније моли. И данас, када се врши помен на његовом гробу буде присутно дванаест-тринаест хиљада људи, и дешавају се многа чуда, позната и непозната. Његовим светим молитвама дешавају се велике промјене у нашим душама...

Епископ Хризостом: И заиста је чудо што је Старац Јелисеј ( са својим братством) дошао у овај Манастир, у нашу Епархију. И као што је отац Василије казао, ми смо 2007. године били тамо (у Манастиру Симонопетра) и причали смо како би то било дивно када би једнога дана они дошли у нашу Епархију. Тада смо то само пожељели, да би они прије само мјесец дана јавили да долазе, што нас је одушевило. Морамо признати да је то Бог благословио и услишио нашу заједничку молитву да отац (Јелисеј) дође. Ако има неко да пита неко питање Оца Игумана нека изволи.

Протосинђел Венијамин: Жељели бисмо да нам Отац Игуман каже неколико ријечи о Старцу Емилијану (великом духовнику и некадашњем Игуману Симонопетре).

Старац Јелисеј: Сада је Старац Емилијан у потпуном тиховању. Он је физички прилично добро, али не може да говори. Он је тешко болестан, и зато га можда слушамо боље него прије (иако га не чујемо). Све што нам је говорио док је био здрав све више улази у наша срца и у нашу душу. То су ми говорили и монаси који су живјели у катунакијском скиту код Старца Јефрема. Када је Старац Јефрем, познати духовник, био међу нама нисмо га разумјевали баш како бисмо требали. Често пута су га гњевили, па чак и кињили. И сада, када се представио у Господу, тек сада га у потпуности разумијемо. И Старац Емилијан сада не може да изговори ни једну ријеч, јер је изгубио моћ говора, али ово што нам је оставио као своје насљедство, као свој завјет, и то када неко разумије и прихвати – то је један савршен приручник за монашки живот. И то не само за монахе, већ и за све вјернике. Старца смо доживљавали тако као да нам говори Сам Господ Исус Христос. Увијек нам је давао пуно, пуно радости, и никада нам није предочавао да је монашки живот тежак живот. И никада нам не би дозволио да будемо монаси ако у себи не бисмо осјећали духовну радост и задовољство због тога што живимо као монаси. И то је он сматрао као темељ монашког подвига (радост). И ми смо осјећали да се кроз његово лице, кроз њега као личност пројављује радост Царства Небескога, коју је носио у срцу своме. И зато је увијек био радостан, и могло се помислити да он никада никаквих проблема није имао, и зато је имао велику радост према свима, али и велики подвиг је поднио као монах и као Игуман. Ишао је до краја у свом подвигу. На Метеорима док смо били, он је служио бденија свеноћна, не само у храму, већ и у својој келији. Свагда је пребивао у молитви, а све то ради Господа и Љубави Његове. Његова преданост Господу била је потпуна... То је одавало утисак да је био близу свијета, али и далеко од њега. Окосебе је ширио радост и наду, али у срцу своме је живио са Богом и ради Бога. И то смо видјели врло јасно и потпуно, и због тога смо га цијенили као духовника.
Ја сам од малих ногу у близини Старца Емилијана. Када сам имао око 15 година био сам у Старчевој близини, као његово духовно чедо. Када сам два-три пута био код њега ради исповијести, и послије тих разговора и исповијести рекао сам му да желим бити монах. „Ти желиш, значи, да идеш у Манастир“, упитао ме је. Потврдно сам му одговорио. Питао ме је да ли прихватам да будем вратар. Тада сам му рекао да мислим да ћу прихватити (понуду да будем вратар). Рекао ми је да онда дођем и да будем вратар. И заиста, када сам дошао у Манастир прво моје послушање било је да будем вратар. Тада је било много свијета који је долазио у Манастир, и то је (имајући то у виду) било значајно послушање (уосталом као и свако друго). Тада сам као дјечачић одлучивао кога ћу пустити у Манастир, а кога не (најчешће због непристојног облачења)... Тако је почео мој монашки живот у Манастиру. И послије тога Старац Емилијан нам је повјеравао важније дужности, полако нас уводећи у монашки живот. Настојао је да нас што више приволи на молитву, на келејно правило. Посматрао нас је док смо се играли, шалио се са нама... Тада је у Метеорима био заиста небески живот.
 

Али, због велике посјећености (која је у великој мјери ометала молитвени живот монаха) одлучили смо да идемо на Свету Гору и тако смо дошли у Манастир Симонопетру. И тамо смо више од 37 година...
 

Са нама је у посјети Вашем Манастиру отац Јаков (Јаковос), који је искусан монах. Он је рођен у Америци, амерички је Грк. Прихватио га је давно Старац Емилијан као своје духовно чедо. Добро га је и уобличио као монаха. Много га је учио и много му говорио, тако да је отац Јаков много научио од Старца Емилијана.
 

Са нама је и отац Ефтимије (Ефтимиос), који је одличан фотограф. Ова двојица млађих монаха (отац Гервасије и још један монах) упознали су Старца Емилијана када је он већ почео да оболијева, док су га други монаси упознали док је Старац Емилијан био у пуној снази. Треба истаћи да је Старац посебно волио када монаси читају Псалтир. Јер што више читамо Псалтир, удубљујући се у смисао молитава, наћи ћемо инспирацију за молитву. Ако хоћемо да пишемо у Светом Писму ћемо наћи инспирацију... Облик и форма наше молитве можемо и требамо наћи баш у Светом Писму (које и јесте образац нашег земаљског живота). И Свето Писмо (нарочито Псалтир) треба да нас побуди на молитву (да молитвом стражимо над самима собом). Није се лако молити Богу, као што многи мисле. Потребно је монашко удубљавање у смисао мољења... Старац Емилијан је говорио врло простим језиком (да би га свако разумио)...

Монах Доситеј, сабрат Манастира Осовице: Какво је устројство Манастира (имајући у виду књигу Старца Емилијана „Печат истинити“)?

Старац Јелисеј:Ја вјерујем и хоћу да вјерујем да овдје постоје добре претпоставке (предуслови) за добре Манастире. То је мјесто, простор за мир и сигурност, а што је врло важно. Ипак, најважнији је духовни мир, далеко од свијета. Важно је уклонити духовне рушевине (да бисмо почели градити грађевину нашег духа). Врло је тешко монасима који обнављају запуштене манастире и на њима је велики терет... Манастир мора бити као једна кошница, да свако ради свој посао. И важно је одржавати институцију Старца (односно Игумана), јер у противном (без старјешинства) Манастир не може да функционише. И све се у манастиримадешава око Игумана, по његовом благослову... Старац Јосиф Спилеот био је веома строг у погледу манастирског типика, чак и посјетиоци манастира, ако би долази из далека, не би били „поштеђени“ манастирског типика (његовог извршења). На тај начин Старац Јосиф Спилеот стављао је Бога на прво мјесто, стављајући богослужење изнад гостољубља (иако је и гостољубље било веома значајно, као што је и сада). Важно је да наше вријеме дајемо Богу (Који је безвремен). Ако има духовног богатства монаси (нарочито Старци) могу и дати то духовно богатство (а то се и очекује од монаха, нарочито Стараца). Свети Нектарије Егински, који је био велики Светитељ ( а и сада је и велики и Светитељ), а који је управљао женским манастиром, писао jeписма Игуманији (мати Ксенији), говорећи да је она узор своме монаштву, својим серстрама, јер ако је она добра и сестре ће бити добрe, и ако она клоне и не истраје у добру то ће учинити и сестре (јер оне, угледајући се на њу, или се дижу или падају). Тога је (као Игуман) био свјестан и Старац Емилијан... Манастир Симонопетра, са свим метосима, келијама и келиотима) има око 250 монаха (а што представља велику духовну одговорност за Игумана). Само монахиња у Ормилијама (које су под духовним руководством Игумана симонопетријског) има око 150. И у Француској Манастир Симонопетра има своје метохе (јер је велики прилив римокатоличких теолога и вјерника у окриље Православне Цркве, управо преко симонопетријских монаха).