Vinaora Visitors Counter

1844571
Your IP: 54.166.232.243
Server Time: 2017-10-19 21:57:15
     
 

МОШТИ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА (ВИТКОВИЋА)


У Манастиру Клисина, иако то многи не знају, чува се дио моштију Светог схимонаха Георгија (Витковића) Светогорца, који својим физичким присуством (преко Светих Моштију) и духовно обитава са петочланим светомаринским братством, бдијући љубављу Христовом над овим светим Манастиром.
Ослобођен од стега времена и простора, уткан у нетварну стварност Христа Господа, Свети схимонах Георгије (Витковић) духовно општи са свима онима који му се молитвено обраћају, тражећи у њему духовно уточиште и мирну луку на узбурканој пучини овоземаљског постојања. И Свети схимонах Георгије, својом неизрецивом љубављу, са радошћу прима у свој онострани загрљај све оне христочежњиве душе, које му молитвом прилазе. И свако од нас, ко је имао тај благослов да се поклони његовим Светим Моштима, бар једном се запитао:
- Ко је заправо Георгије Витковић?

Отац Георгије (световно име Бранко), рођен је 24. септембра 1920. у селу Милуши, Билећа. Основну школу је завршио у Билећи, а затим се уписује у војно-машинску школу коју окончава са изузетним успехом.

Почетком Другог светског рата заробљен је и смештен у логор у Италији, где проводи две године, а потом је пребачен у Француску. У Немачку одлази 1946. где завршава осми разред гимназије, да би се следеће године уписао на Електротехнички факултет у Минхену, показавши изванредан успех. Већ у то време га је на осетан начин посетила благодат Божија, призивајући га на пут богопознања.

Стога 23. фебруара 1952. прекида студије и одлази у Париз, да би се уписао на Богословски институт св. Сергија. У Француској се удостојио да упозна и блаженог оца Софронија Сахарова (+ 1993), једног од најзначајнијих православних подвижника и писаца нашег времена, чија су дела (Старац Силуан, Видети Бога као што јесте и др.) извршила, али и врше, веома велики утицај у целом свету.

Бранко је, по тврђењу његових пријатеља са Института, веома подробно изучио Старца Силуана, то незаобилазно исихастичко дело. Ноћу би одлазио у оближњи парк, увлачио се у зеленилом обрасле, уметно начињене пећине и предавао се труду умно-срдачне молитве. Тиме је, и не слутећи, подражавао онога кога ће му Господ касније подарити као духовног руководитеља.

Попут оца Софронија, који је тридесетак година раније такође учио на Институту св. Сергија, али академско богословље није могло да напоји његову душу жедну сусрета са ничим непосредованим Бићем, (због тога одлази на Свету Гору где се и замонашио), и Бранко Витковић напушта Париз.

Одлази 1954. у Свету Земљу и, после краћег времена проведеног у манастиру св. Саве Освећеног у Јерусалиму, долази на Свету Гору, у Хиландар. Пламена љубав коју је осећао према Богу, чежња да испуни заповест ''Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески'' (Мт. 5,48) међутим, гонила га је на веће подвиге.

Са благословом хиландарских Стараца, искушеник Бранко се упућује у пустињу, стопама небројених светогорских усамљеника који су чезнули да Бога заволе ''свим срцем својим, и свом снагом својом, и свим умом својим'' (Лк. 10,27). Господ га је удостојио да убрзо упозна старца Јосифа Исихасту и Спилеота (+ 1959)(последњи надимак је о. Јосиф добио због подвизавања у спиљама), уз оца Софронија једног од највећих тиховатеља 20-ог века, чији ће послушници недуго по упокојењу свога учитеља започети велику обнову монашког живота на Светој Гори.

Руковођен саветима овог опитног старца, о. Георгије се муњевито успињао духовном лествицом очишћења и просветљења. Светогорци који су га познавали говоре о више чуда којима је Господ показивао изузетну бригу о Своме угоднику још док је био световњак, али и о несумњивим даровима Духа Светога које је задобио у Врту Пресвете Богородице, на Светој Гори. Окусивши од онога ''што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође'' (Кор. 2,9), и опитом се уверио да красота духовног света превазилази сваки чулни и појмовни облик који човек може на земљи наћи или замислити. На том искуству се заснивала његова философија мучеништва, изражена јеванђељским речима: ''Који љуби душу своју, изгубиће је. а ко мрзи душу своју у овоме свету, сачуваће је за живот вечни '' (Јов. 12, 25). Зато је монашки живот провео у застрашујућим трудовима, распевши на крст љубави према Христу све снаге свога бића.

Отац Георгије се упокојио 9. (21.) септембра 1972. године у Старом Русику. У његовој келији се није могло пронаћи ништа, осим мало суварака, врећица чаја (шећера нигде није било), један прекривач и неколико књига.

Мошти оца Георгија бакарне боје показују да су и Господу били угодни његов многотрудни и мученички живот, и подвиг непрекидне молитве. Да је узрастао ''у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове'' (Еф. 4,13).

Хиландар га је после тридесет и две године дочекао са тихом радошћу и ненаметљивим звонима са своје куле. И са уверењем да о. Георгије стиже у правом часу: да учврсти веру у неопходност страдања, тумачећи пламен у коме су гореле зидине као огањ у коме ваља да сагори и преобрази се све времено у човеку. И да објасни како његова велика жртва сада даје вишеструки род у несумњивим предзнацима хиландарског духовног пролећа: ''Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди'' (Јов. 12,24).


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


Зато, иако душом ван времена и простора, Свети Георгије (Витковић) чека наше покајање, да би нас загрлио радошћу Христовом, и ишчекује наш повратак самима себи. Због тога се поклонимо дијелићу његових Светих Моштију, који се налази у храму Манастира Клисина, јер и у најмањем дијелу Светих Моштију обитава благодат цјелине. И Свети Георгије (Витковић) очекује сусрет са нама. Сретнимо се с њим, упознајмо га, да би он упознао нас, те да би сједињени на путу Христовом кренули узаном стазом ка Царству Цара Славе!
Свети великосхимниче Георгије, моли Бога за нас!

М. Е.